Ovaj film sam prvi put pogledao pre vise od 10 godina. Sećam se da mi je forma filma bila interesantana. Brzi glas naratora, džamp katovi i zamrznuti kadrovi su mi bili interesantni, dok mi je sama priča bila vrlo ubedljiva, pa je izazvala snažnu emocionalnu konekciju. Iako ga nikada nisam reprizirao, ovaj film sam dugo navodio kao jedan od omiljenih filmova uopšte, a svakako kao omiljen Trifoov film.
Pored Les quatre cents coups (1959) koji sam pogledao više puta, od Trifoovih filmova sam još pogledao La peau douce (1964) i L'enfant sauvage (1970), tako da ću pogledati još neke od njih jer mislim da kao reditelj zaslužuje moju pažnju.
Iako mi je forma ovog filma i dalje zanimljiva, ona ne uspeva da nadomesti izostanak emocionalne konekcije, koja je više nego očigledna. Kada sam ovaj film pogledao po prvi put, čini mi se da sam bio zainteresovan za sudbinu svakog pojedinačnog junaka, a sada nisam uspeo da se vežem ni za jedan od likova.
Ovo je i dalje dosta dobar film, tako da se
Usuđujem da ga ocenim
8/10
Нема коментара:
Постави коментар