субота, 21. септембар 2019.

The Simpsons Dvadeset osma sezona (2016 – 2017)

Negde tokom 2013 (kada sam kupio Dell IPS monitor od 23 inča sam počeo da gledam ovaj serijal negde od sredine 20 sezone, tj. od one epizode kada je format slike promenjen sa 4:3 na 16:9. Vrlo brzo sam pogledao sve epizode do 24 sezone koja se tada prikazivala, pa sam tako nastavio da pratim epizodu po epizodu - kako su izlazile.
Istovremeno krajem 2013. godine počeo sam da gledam ovaj serijal od prve sezone, da bih eventualno nadoknadio ono epizode koje sam propustio neredovnim gledanjem na televiziji.
Do ovog trenutka sa stigao do 18 sezone (ciklus od početka) i do 29 sezone (ciklus od 20te sezone).
30. septembra ove godine počeće da se prikazuije 31. sezona.
A ja moram da priznam da sam, uprkos dobrom kvalitetu slike, jedva završio sa 28. sezonom.
Jednostavno, ovaj serijal je trebalo da se završi odavno, ovako se jedva održava u životu i pruža vrlo malo meni kao relativno vernom gledaocu.
Čini mi se da je podjenako loša kao i nedavno završena 17. sezona








Pa se usuđujem da je ocenim
5/10

петак, 20. септембар 2019.

His Girl Friday (Howard Hawks, 1940)


Ovaj film sam prvi put pogledao pre desetak godina. Sećam se da tada nisam bio naročito impresioniran, iako sam znao da je film klasik i da je trebalo da mi se svidi.
Danas sam film pogledao ponovo, ali mi se nije naročito svideo. Jednostavno, jedino što mi se može svideti u filmovima ovog tipa jeste scenario. U slučaju ovog filma, on nije naročito duhovit, a ni zaplet nije dovoljno dramatičan.





S toga se usuđujem da ocenim ovaj film sa
7/10

четвртак, 19. септембар 2019.

You Were Never Really Here (Lynne Ramsay, 2017)


Sa radom ove rediteljke upoznao sam se putem osrednjeg We need to talk about Kevin (2011). Ovaj film mi je delovao vrlo neubedljivo kada sam se pogledao pre nekoliko godina.
To nije slučaj sa ovim filmom.
Dok mi je Kevin delovao kao usiljeno i pretenciozno ostvarenje, ovaj film deluje skromno i iskreno.
Na momente on podseća na Taxi Driver (1976), ali i na Drive (2011).
Ne tražim više od toga.






Usuđujem se da ga ocenim
7/10

уторак, 17. септембар 2019.

Pirates of the Caribbean The Curse of the Black Pearl (Gore Verbinski, 2003)


Ovo je jedan od filmova koji sam iskreno voleo još od kada sam ga pogledao prvi put negde krajem 2005. godine. Nakon toga sam željno išćekivajući nastavke, pogledao verovatno više od pet puta. Onda sam u bioskopu 2011. pogledao četvrti deo On Stranger Tides (2011) koji sam doživeo kao gledljivo, ali mlako ostvaranje. Tako da peti deo Dead Man Tell No Tales (2017) nisam ni pogledao...
Posle više godina odlučio sam da repriziram ovu franšizu i moram da priznam da je ovo sasvim pristojan film. Ako zanemarimo izvesne nelogičnosti (npr. Medaljon toliko jako ’’zrači’’ da kroz vodu uspeva da dozove posadu  Crnog bisera, a onda ta ista posada sa strahom reaguje kada Elizabet Svon hoće da isti medaljon baci u vodu).
Iako nisam naročito uživao u njemu, ostvarenje je dovoljno dobro da želim da pogledam i ostale nastavke.












Usuđujem se da ocenim ovaj film
7/10


недеља, 15. септембар 2019.

Red River (Howard Hawks, Arthur Rosson, 1948)


Osim na momente zaista izuzetno komponovanih kadrova, ovaj film gotovo da nije imao šta da mi ponudi. Film je vrlo stadomodan i pokušava da nametne konzervativne ideje, pa tako nije uspeo da u meni izazove neku dublju empatiju.






Usuđujem se da ocenim ovaj film
7/10

Say Anything... (Cameron Crowe, 1989)


Kao srednjoškolac sam veoma cenio rad Camerona Crow-a, sećam se da sam se tih dana snažno emocionalno vezao sa film Vanilla Sky (2001), dok me je film Jerry Magure (1996) privukao kao osnovca – tj. u periodu kada gotovo uopšte nisam razmišljao o filmovima.
Kao malo stariji, negde počekom fakulteta, pogledao sam ono što se smatra najboljim radom ovog reditelja – Alomost Famous (2000). Sećam se da nisam mogao mnogo da zamerim ovom filmu, ali sam ipak ostao ravnodušan prema njemu.
Reference na Say Anything su postale opštepoznato mesto, pa sam odlučio da konačno pogledam ovaj film. Negde nakon tridesetog minuta, učinilo mi se da sam ovaj film već nekada pogledao, ali sam to zaboravio.
Nakon odgledanog filma i dalje nisam bio siguran da li sam ovaj film već pogledao ili ne, ali ono što mi je sasvim bilo jasno, je da je ovoj sasvim osrednji film koji upkos tome što uspešno funkcioniše, ne uspeva da dosegne dubine.
Da sam ga pogledao pre desetak godina, možda bih bio oduševljen ovim filmom.
Danas,









Usuđujem se da ga ocenim
6/10

четвртак, 5. септембар 2019.

The Public Enemy (William A. Wellman, 1931)


Ovaj film mi je dugo stojao u mentalnoj vočlisti (verovatno još od srednje škole)
Iako mi nije potpuno držao pažnju, ovo je jedan neobuzdani film u kojem je James Cagney tumači jednog sasvim prljavog lika. Nema cenzure i pristojnosti u njegovom ponašanju, kriminalac kojeg tumači Cagney je gad koji zaslužuje našu bezrezervnu osudu, a kaznu koju dobija na kraju filma deluje potpuno zasluženo.
Ovo je klasik koji je bilo neophodno pogledati.










Usuđujem se da ga ocenim
8/10


Bringing Up Baby (Howard Hawks, 1938)


Ovaj film sam pogledao samo jednom, tokom srednje škole. Bez obzira na to, mislim da sam ga dugo smatrao jednim od omiljenih filmova.
Danas, na žalost, mi je bilo vrlo naporno da ga gledam. Verovatno zbog toga što sam postao upoznat sa pojmom Manic Pixie Dream Girl. Iako je diskutabilno da li je lik koji tumači Katherine Hepburn u ovom film zaista ovaploćenje ovog tropa, nesumnjivo je da delimično jeste. To je ono što mi se  tada verovatno  svidelo u ovom filmu, pa sam uspostavio snažnu emocionalnu konekciju sa njim.
Danas, ta konekcija izostaje, pa ne pomažu ni dobro napisani dijalozi. A ostaje samo podesćanje da nešto što sam doživljavao vrlo lično predstavlja puki šablon prilikom kreacije ženskih filmskih likova.






Usuđujem se da ocenim ovaj film
7/10

Duck Soup (Leo McCarey, 1933)


Ovaj film sam prvi put pogledao pre skoro deset godina. Sećam se da mi se dijalog svideo (posebno Gručovi duhoviti komentari).
Nakon toga, dugo nisam gledao filmove u kojima se pojavljuju braća Marks, ali sam se sa Gručom družio čitajući Dilan Dog-a.
Nedavno pogledani Godar Mon Amour, me je podestio na ove filmove (izgleda da je Godar zaista jednom prilikom izjavio: Je suis Marxiste, tendance Groucho), a takođe i The Awful Truth koji je režirao Leo McCarey. https://www.irishtimes.com/blogs/screenwriter/2015/08/08/50-years-50-films-vol-ii-duck-soup-1933/
Danas, nakon repriziranja,  mogu reći da uprkos siromašnom zapletu, ovaj film funkcioniše zahvaljujući izuzetno napisanim dosetkama.
Pogledaću i ostale filmove, ali mi se čini da je ova satira, verovatno najreprezentativnije delo braće Marks. Inače, iznenadio sam se činjenicom da je Gručo retko potpisan kao scenarista ili reditelj, jer sam uvek zamišljao da on piše ono što izgovara...








Usuđujem se da ocenim ovaj film
8/10

уторак, 3. септембар 2019.

Pisac Delo Čitalac (Radovan Vučković, Službeni Glasnik, 2009, Beograd)


Ova knjiga je napisana jasnim jezikom i predstavlja dobar uvod u teorije interpretacije. Nisam je čitao naročito posvećeno, ali mi se čini da nisam mogao mnogo da naučim iz ove knjige. Knjiga je dosta slična, ali manje interesantna od Kalerove Teorija književnosti: Sasvim kratak uvod (Službeni glasnik, 2009) koju sam pročitao pre oko dve godine.