Playtime (Jacques Tati, 1967)

            Moje prvo upoznavanje sa radom Žaka Tatija je bilo pre par godina kada sam pogledao Mon Oncle (1958). Sećam se da mi film nije bio naročito interesantan. Playtime je sličan film - sporog tempa, gotovo bez dijaloga, ali prepun suptilnih, a i manje suptilnih vizelnih gegova. Kadrovi u filmu su zaista neverovatno komponovani i očigledno je da je Tati vodio računa i o najsitnijim detaljima. Iako mi je i ovaj film bio na momente dosadan, ovog puta mi je bilo jasno (za razliku od vremena kad sam gledao Mon Oncle) da je to zbog toga što mu ne posvećujem dovoljno pažnje. Naime u kadru se uvek dešava nešo komično, samo je potrebno to pronaći.

Ovaj film, kao i većina dobrih filmova od gledaoca traži veće angažovanje, a odgovarajući nivo posvećenosti biće nagrađen kompleksnim vizuelnim šalama. Pogledaću i ostale Tatijeve filmove, a i ovom filmu se moram nekada vratiti.

Usuđujem se da ga ocenim

9/10

Hitchcock/Truffaut (Kent Jones, 2015)

            Trifoovu knjigu o Hičkoku pročitao sam na leto 2014. Knjiga je neophodno štivo za svakog ko se za film interesuje jer predstavlja razgovor dva čoveka koji ni po čemu nisu slični osim toga što obojica poznaju i obožavaju filmove. Trifo se u razgovoru postavlja u pasivniji položaj, ali ipak ima smelosti da Hičkoku postavlju inteligentna i smislena pitanja. Pitanja kojima vrlo retko podilazi Hičkoku (iako mu se očigledno divi).

            Film je u suštini više priča o Hičkoku kao autoru izuzetnih filmova, a manje o Trifou, njihovom odnosu i samoj knjizi. O Hičkokovim filmovima između ostalih pričaju, David Finccher, Martin Scorsese, Paul Schrader što ovaj film čini vrlo dobrim prvim korakom u upoznavanju sa likom i delom Alfreda Hičkoka. Lično ja (budući da sam pročitao knjigu i često slušao priče Šredera i Skorseza na temu filma) u ovom filmu nisam video ništa novo…
Ali pošto volim da čujem kako neki pametni ljudi govore ono što ja već znam, ovaj film me je zabavio.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

7/10

Spotlight (Tom McCarthy, 2015)

            Film koji je verovatno značajan za Amerikance jer "baca svetlo" (spotlight - kapirte?), na tabu tema kakva je pedofilija sveštenika. Priča je ispričana korišćenjem konvencionalnih rediteljskih i montažnih postupaka, budući da me priča nije naročito pogodila, ova zanatska osrednjost "bode" oči.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

6/10

Early Summer (Yasujirô Ozu, 1951)

            Od Ozua sam gledao Tokijsku priču i kroz maglu se sećam da mi je bilo dosadno. Ovo je slučaj i sa ovim filmom. Iako sam svestan njegovog velikog značaja za filmsku umetnost, film je za mene previše spor i impotentan, nisam ni uspeo da ga pogledam do kraja, prestao sam na šezdestom minutu, planirao da ga završim narednog dana, ali onda potpuno zaboravio na film. Možda moram da pogledam njegove filmove kao stariji.

Budući dam u nisam posvetio ni minimum pažnje, pa ga nisam ni odgledao do kraja, ne usuđujem se ni da dam ocenu.

Ray Donovan Četvrta sezona (Ann Biderman, 2016)

Ne sećam se tačno kakve su bile prethodne sezone, ali mi se čini da je ova sezona tapkanje u mestu. Likovi se ne razvijaju dublje, već se samo fokus priče pomera na nove likove, čini mi se da je tako bilo i u prethodnoj sezoni sa likom koji je tumačila Katie Holms.

Nastaviću da gledam ovu seriju, ali mi je zainteresovanost za nju sa poslednjom sezonom naglo opala.

Usuđujem se da je ocenim

6/10

Sausage Party (Greg Tiernan, Conrad Vernon, 2016)

Film sam pogledao 04.10. 2016 u Roda cinepleksu u kojem nisam bio duže vreme. Projekcija je bila u Sali broj 3 (mala sala u kojoj sam gledao Ničije dete). Budući da je bio ponedeljak karta je koštala 250 dinara (tačnije 283 jer su naplatili markicu za dečiju nedelju). Na samoj početku filma bilo je problema sa reprodukciom boja, ali je kinooperater to primetio, pa je napravio pauzu od oko 5 minuta da bi sredio sliku.

            Film je naravno pun seksualnih implikacija i često je na ivici (a nekad i preko nje) neukusa, ali ipak smatram da je inteligentno napisan i prilično zabavan. Iako nije po mom ukusu, animiacija je prilično dobra. Film se može opisati kao vrlo uspeo jer je njegova funkcija na prvom mestu bila da zabavi publiku, što mu polazi za rukom sa svojim over the edge humorm.

Usuđujem se da ga ocenim

7/10

The Story of Film An Odyssey (Mark Cousins, 2011- )

            Ovaj serijal o istoriji filmske umetnosti prvi put sam pogledao u proleće 2012. godine. Sećam se da mi se serijal tada svideo, pa sam nedavno odlučio da ga ponovo pogledam.

Zaključak je sledeći: Cousins je definitivno pristojan istoričar i analitičar filma, ali nije umetnik. Metofore koje pravi {(bubble i gorilla metafora), trebalo bi da pokažu stepen njegove kreativnosti (i osećaj za komponovanje kadra)} iako imaju smisla, toliko su loše izvedene da kvare faktografsku vrednost koju ovaj serijal ima. Serijal bi bio znatno uspeliji da je uposlio neke snimatelje koji bi ono što on želi da kaže snimili sa više ukusa. Ne ide mu u prilog ni to što se njegovi kadrovi smenjuju sa dobro izabrenim i izuzetno snimljenim kadrovima iz filmova kaka je Stalker i sl.

Ipak, glavna vrednost je u tome što ovaj film predstavlja vrlo zabavnu istoriju u kojoj se njen autor trudi (mada po meni neuspeva, jer iako priča o autentičnosti vanholivudske filmske umetnosti konstantno koristi prideve kao što su azijski Džejms Din, rumunski Hičkok i sl.) da pored holivudskog filma obuhvati i ostala filmska ostvarenja. Jer film postoji i zvan Holivuda, zar ne?

            Pročitaću i njegovu istoimenu knjigu, verujem da će mi se ona više dopasti.

 Usuđujem se da dam ocenu

8/10