Sa radom Gorana Stankovića sam se upoznao
na Festivala Etnološkog Filma kada sam pogledao njegov Polazak (2010). Sećam se
da mi se film vrlo svideo, pa sam ga kasnije tražio na internetu i pogledao ga
ponovo.
Privučen temama koje serijal obrađuje,
željno sam ga iščekivao.
Iz najava sam zaključio da je ovo vrlo
ambiciozan poduhvat i potajno sam se nadao da će neko artikulisano da obradi
probleme generacije kojoj i ja pripadam. Želeo sam ovaj serijal za moju generaciju
predstavlja ono što je (kako ja verujem) predstavljao Grlom u jagode za
bejbibumere.
Nakon pogledanog pilota, uplašio sam se da
ovaj serijal neće ispuniti očekivanja, ali sam se ipak nadao da će naredne
epizode biti uspešnije.
To se na žalost, nije desilo, pa sam već
negde od 10 epizode, prestao da iščekujem nove epizode i počeo da ih gledam 5 –
10 dana nakon njihovog prvog emitovanja (kad stignem – a nije kao da imam malo
slobodnog vremena).
Glavna stvar koju zameram ovoj seriji je
neautentičnost likova. Mislim da je većina likova nedovoljno dobro razvijena.
Svi su nekako na pola. Zaista deluje šuplje.
Živeo sam u Studentskom Gradu, slušao sam
i voleo kompilaciju Jutro će promeniti sve (većina pesama je komunicirala sa
mnom). Ostale pesme koje prate ovaj serijal su mi poznate.
Ipak, ono što mi deluje nepoznato su
likovi. Izostaje identifikacija.
Njihova šupljina i nedoslednost se može
pripisati stereotipizaciji i idealizaciji. Ovakvo površno svođenje dovodi do
toga da glavni akteri deluju kao likovi iz Telenorovih reklama –mistični,
privlačni, koji kao da se uvek zabavljaju, koji nemaju finansijske probleme, i
koje se pravljeni da odaju iluziju suštine, ali ja primećujem njihovu prazninu.
Na ovoj liniji, ovaj serijal me je
podesetion na web serijal #Samo kažem. Ipak čak mi je i #samokažem draži, jer
deluje kao da nema pretenzije da ide duboko.
Reditelji su
želeli da ovaj serijal bude generacijski urlik.
Ipak, to nisu uspeli.
Zaista mi je krivo što mi se ovaj serijal
nije svideo.
Dobro je što imam Grlom u jagode na
DVD-ju.
Usuđujem se da ocenim
6/10