Cidade de Deus (Fernando Meirelles, 2002)

Ovaj film mi je dugo bio u listi omiljenih filmova. Već sam ga pogledao  par puta, ali je poslednji put bio pre verovatno više od šest godina.

Na IMDb-u sam ga nekada ocenio desetkom, danas sam ocenu preinačio u 8.

Iako je film poprilično dobar, emocionalna identifikacija koja je nekada bila snažno prisutna, danas je gotovo potpuno izostala.

Takođe neki postupci u montaži koja je inače vrlo interesantna. mi se nisu svideli.

Inače, ovaj reditelj ima šta da ponudi. Sećam se da sam odavno pogledao njegov The Constant Gardener (2005) i sećam se da film vrlo zanimljivo režiran.

Usuđujem se da ga ocenim

8/10

Tople godine ( Dragoslav Lazic, 1966)

Scenarističko-režiserski dvojac Ljubiša Kozomara i Godan Mihić, napisali su i režirali izuzetan film Vrane, koji sam pogledao pre više od pet godina, ali mi i dalje stoji u sećanju kao izuzetno ostvarenje.

Ovaj film su takođe oni napisali, ali ga je režirao Dragoslav Lazić.

Nepoštovanje koje gajim prema Dragoslavu Laziću je definitivno umanjeno ovim filmom.

Iako je ovo ostvarenje lošije od filma Vrane, sve u svemu ovo je pristojna socijalna drama koja je i danas poseduje izvesnu težinu. Snimana u Beogradu, na interesentnim lokacijama, na jednostavan način priča priču o dvoje mladih neprivegovanih ljudi i njegovim dnevnim borbama.

Delimično nedefinisan kraj stoji u prilog ovom filmu.

Delimično idealizovana slika koju imam o životu u SFRJ tokom šezdestih, narušena je.

Usuđujem se da ga ocenim

8/10

Sangue del mio sangue (Marco Bellocchio, 2015)

Ovaj film mi uopšte nije bio na radaru, ali sam zbog puta u Portugal, želeo da pogledam par filmova na portugalskom jeziku.

Greškom sam skinuo ovaj italijanski film, ali budući da je kvalitet rip-a bio dosta dobar i da je ocena na metacritic-u visoka, odlučio sam da ga pogledam uprkos neprivlačnosti teme koju obrađuje.

Gledajući ovaj film na silu, nisam mu posvetio dovoljno pažnje.

Ipak, mislim da svakako zaslužuje pažnju.

Vizelno prilično dobar priča priču iz dve različite epohe (iako sam primetio da postoji nit koja epoze povezuje, nisam uspeo da razumem značenje).

Na neki način ovaj film je sličan takođe neobičnom Il racconto dei racconti - Tale of Tales (Matteo Garrone, 2015).

Budući da ga nisam posvećeno gledao, ne usuđujem se da ga ocenim, ali ću mu se, možda, nekad vratiti.

Planet Earth II (BBC, 2016)

Prvi deo Planeta Zemlja Serijala pogledao sam negde u vreme kada sam kupio novi monitor Dell S2340L IPS, pre nešto više od pet godina. Sećam se da sam bio impresioniran kvalitetom slike (gledao sam Bluray rip oko 2 gb po epizodi).

Za drugi deo ovog serijala, koji će izgleda biti serijal za sebe sam saznao pre nekoliko meseci, ali sam odlagao gledanje dok ne kupim novi monitor.

Kada sam konačno kupio PHILIPS 323E7QDAB/00 31.5", IPS, pa sam odlučio da se posvetim ovom serijalu od šest epizoda.

Izuzetno snimljene, zaslužuju verovatno bolji rip i verovatno 4k monitor.

Ipak, 4, 37 gb po epizoda Bluray Full HD rip, izgleda poprilično dobro na mom monitoru sa razdaljine od oko 1, 5 m. Čini mi se da nisam impresioniran kao što sam bio pre pet godina. Ali ovaj serijal je ipak vrlo vizuelno stimulativan.

Ono što bih mu zamerio je pokušavanje dramatizacije priče (i glasovna naracija uvek prijatnog David Attenborough-a). Ipak, pripisavanje ljudskih osobina životinjama i zanemarivanje naučnog pogleda, ne bi li serijal postao privlačniji dovodi do toga da serijal gubi na težini. Smatram da se može uvrstiti ni u relativno neugledni žanr  ’’popularne nauke’’.

Bez obzira na sve ovo, uživao sam u ovom serijalu i odgledao sam ga sa velikom lakoćom za razliku od filmova Ron Fricke-a (koje,  pak više cenim).

Usuđujem se da ocenim ovaj serijal

8/10

Call Me by Your Name (Luca Guadagnino, 2018)

Do sada nisam bio upoznat sa radom ovog reditelja, ali sam zato upoznat sa radom scenariste Džemjsa Ajvorija (koji je 2018. dobio nagradu Oskar za najbolji adaptirani scenario).

Priznajem da su me sopstvena ideološka ubeđenja sprečila da uživam u filmu.

Ili sam možda upravo zbog niskog kvaliteta ovog filma, u potrazi za razlozima zbog kojih bi ga kritikovao, odlučio da mu neoprostivo zamerim to što porodica oko koje se vrti čitav narativ ima sluškinju.

Na samom početku filma osetio sam prezir prema privilegovanim ljudima prikazanim u ovom filmu, što je dešinitivno uticalo na stvaranje emocionalne konekcije sa njima.

Takođe, ovom filmu neizmerno zamerim njegovo panovanje kamere sa aktera na drvo tokom homoseksualnog  seksa. Da ima je imao imalo razumevanje, reditelj bi na neki način prekrio i scene heteroseksualnog seksa (budući da je zbog ugovora sa glumcima morao da autocenzuriše homoseksualne scene), tako bi izgledao dosledno i suptilno.

Njegovo rešenje deluje poprilično deskiminatorno (sviđa mi se što je Džejms Ajvori – kojeg pamtim po enigmatičnom The Remains of the Days - takođe osudio ovaj rediteljski potez). Tokom ove scene sam se setio extenzivnih homosekualnih scena u filmu Plavo je najtoplija boja, koji mi se u ovom trenutku čini kao znatno bolji film. Preterano naglašavanje seksualnosti je u izvesnim prilikama znatno poželjnije od prikrivanja.

Ipak, poslednji kadar u kojem glavni akter plače u zaista uspeloj kombinaciji slika-zvuk, uspeo je da donekle izvuče ovaj film, koji bi inače dobio znatno nižu ocenu.

Ovako izlgeda scena homoseksualnog seksa u ovom filmu

Usuđujem se da ga ocenim

7/10

Three Billboards Outside Ebbing, Missouri (Martin McDonagh, 2017)

Rad ovog reditelja mi je poznat od ranije.

 Već sam odavno pogledao njegove In Bruges (2008) i Seven Psychopats (2012).

Prvi film sam pogledao negde u vreme kada se pojavio na dividiju, dok sam drugi pogledao u vreme njegovog bioskopskog prikazivanja. Sećam se da su mi se ti filmovi u tom trenutku svideli, iako nisam uspotavio naročito snažnu emocionalnu vezu sa njima.

To je donekle slučaj i sa ovim filmom.

Sasvim pristojno režiran, film funkcioniše, ali iako dobar za mene je ovaj film potpuno isprazan.

Likovi su do te mere stilizovani da gube kontak sa realnošću. Ipak, glavni problem je što uprkos visokoj stilizaciji ovim likovi nastoje da izazovu empatiju, ali budući da to retko ide zajedno – likovi (pa i sam film) ostaju u nekom međuprostoru.

Ovaj film kao da se trudi da bude poseban i emocionalno vrlo snažan, ali ga prevalika doza stilizacije (kojom je omogućila stvaranje vrlo intersantnih likova) sprečava u tome.

Čini mi se da su njegovi prethodni filmovi bili razigraniji i da se sebe dožiljavali manje ozbiljno.

To sa ovim filmom nije slučaj, jer su njegove pretenzije bile znatno ambicioznije.

Njegov uspeh govori da su one ostvarene.

Uprkos tome

Usuđujem se da ga ocenim sa

7/10

Valhalla Rising (Nicolas Winding Refn, 2009)

Pogledao sam ovaj film i nisam naročito oduševljen.

Refn ima vrlo dobar vizuelni stil i neobična uporeba boja priliči glavnoj temi ovog filmu, ali on, ipak ne funcioniše kako treba.

Iako pristojan, film ne nudi dovoljno i očekuje previše od gledaoca.

Mislim da je ovo verovatno najslabiji Refnov film koji sam pogledao do sada.

Usuđujem se da ga ocenim

6/10