уторак, 25. фебруар 2020.

Ford v Ferrari (James Mangold, 2019)

James Mangold je meni poznato reditleljko ime. Njegove Girl Interupted (1999),  Kate & Leopold (2001), Identity (2003), Walk the Line (2005) i 3:10 to Yuma (2007) sam sve pogledao pre svoje 20. godine. Tada mi se cinilo da ovaj reditelj ima sta da ponudi. Svi ovi filmovi su bili manje vise korektni i neki od njih su mi se svideli. 

Ipak, posmatrajuci njegovu karijeru iz ove perspektive, mogu da primetim da ovaj reditelj nema jasni autorski izraz. On nesumnjivo poseduje izvesni talenat za pricanje prica, ali on nema svoju pricu koju bi zeleo da nam saopsti. Isto mi se tako cini da nema ni sopstveni stil.

To je slucaj i sa ovim filmom. Ovo je film za svakog i ni za koga. Kao tinejdzer sam bio zaljubljenik u automobile, posebno oltajmere, pa bi mi se ovaj film verovatno izuzetno svideo pre nekih petnaestak godina. Danas vidim njegovu supljinu uprkos njegovoj relativnoj vizuelnoj privlacnosti, Svi likovi deluju neubedljivo, svedeni su na stereotip, pa iako su neke od ovih osoba verovatno bile unikatne u filmu su svedene na osrednjost.

Ipak, zacudo, film uglanom uspesno funkcionise. 










Usudjujem se da ga ocenim 7/10

Once Upon a Time... in Hollywood (Quentin Tarantino, 2019)

Do ovog dana pogledao sam sve Tarantinove filmove. Uvek mi se cinilo da su njegovi filmovi pre Kill Billa bolji od onih nakon. Inglorious Bastards (2009), Django Unchained (2012) i The Hateful Eight (2015) sam pogledao u bioskopi tokom redovne bioskopske distribucije. Secam se da su me zabavili, ali da su bili daleko od toga da su mi bili upecatljivi kao njegova prva tri filma. Slicna je situacija i sa ovim filmom, samo sto se oni, cini mi se dosta razlikuje od njegovih prethodnih filmova.

Struktura filma je vrlo neobicna. Glavni narativne linije su toliko tanke da je zaista tesko poverovati da se od ovakve premise moze napraviti film koji traje 161 minut. On sto cine ovaj film su zasebne epizode koji se rasplinjuju iz glavnog narativnog toka. U jednoj od tih epizoda cini mi se vidimo omaz jugoslovenskom partizanskom filmu. 

Neke epizode su vise neke manje uspesne, ali sve u svemu, ovo je ipak bledo ostvarenje. 
Ono sto bih konretno zamerio je veliki miskast za kako za ulogu Sharon Tate, tako i Romana Polanskog...
I da nema izuzetno efektne i duhovite zavrsnice, ocena bi bila niza.




























Usudjujem se da ga ocenim 7/10

петак, 21. фебруар 2020.

Parasite (Bong Joon Ho, 2019)

Oko ovog filma se digla velika prasina i pre nego sto je osvojio oskara za najbolji film.

Memories of Murder (2003) sam pogledao pre vise od godinu dana, ali mi je ostao u secanju kao izuzetan film.

Zbog svega ovog imao sam visoka ocekivanja od ovog filma. Nazalost, ona nisu bila zadovoljena.

Premisa filma je zanimljiva, ali jednostavno nije ubedljiva, ni najmanje.

Bong Joon Ho u ovom filmu suprotstavlja pripadnike razlicitih klasa.

Pripadnici nize klase se predstavljaju kao tutor engleskog i tutor za umetnost i u svoj identitet uspevaju da ubede pripadnika vise klase (za koju se vise puta u filmu kaze da je vrlo naivna i ne bas inteligentna - verovatno zbog toga da bi ova nemoguca infiltracija bila uverljivija).

Ono sa cime ja imam sustinski problem neubedljivost premise:
1. Mala je verovatnoca da ce pripadnik visoke klase koji omogucava inicijalnu infitlraciju biti prijatelj sa pripadnikom nize klase (bez obzira sto se u filmu nagovestava da se ovo prijateljstvo zasniva na upravo na tome - pripadniku vise klase potreban je neko blizak ko ce biti poslusan kao pas) 
2. Cak i da pretpostavimo da ovo jeste moguce, mislim da je nemoguce sakriti svoje klasno poreklo tako sto cemo koristiti gugl i fotosop (u filmu vidimo da pripadnici najnize klase ne poseduju PC, vec posecuju racunarski centar da bi lazirali diplomu - ali na koji nacin je njegova stekla fotosop vestine ako vec ne poseduje PC). Svakome ko je ikada pokusao da koristi fotosop jasno je da je nemoguce savladati ga za par sati - cak i uz jutjub tutorijale i neverovatnu inteligenciju). 

Cak i da su pripadnici nize klase zaista ovako nerealno inteligenti i dovitljivi oni ne bi mogli da da se provuku jer bih ih odava jezik, maniri, stil oblacenja * vrlo je indikativno to sto se prilikom predstavljanja sestre kao tutora za umetnost ona biva obucena u potpuno crnu odecu - koja bi trebalo da sugerise njenu sofisticiranost - ova cinjenica bi pak verovatno bila nepoznata pripadnicima nizih klasa.

Kada bi sve ovo zanmarili i rekli da su pripadnici nize klase zaista sposobni za sve ovo vec pomenuto. Kada bi pretpostavili da je ova porodica zaista sposobna za sve ovo, dolazimo do drugog sustinskog problema.

Da su zaista sposobni za sve ovo - stvaranje laznih identiteta i za takvo oportuno ponasanje (interesatno je u primetiti da bez obzira na sve ovo oni uspevaju da zadrze izvestnu dozu prostodusnosti - u cilju zadrzavanje empatije gledalaca - sto takodje nije ubedljivo* U ovom kontekstu bilo bi zgodno uporediti ovaj film sa vanrednim dokumentarcem  - The Imposter (Bart Layton, 2012) ) oni bi zasigurno jos odavno uspeli da se ekonomski izdignu iz jame u kojoj se nalaze prilikom pocetka filma.

Zaista bih voleo da popricam sa rediteljem i da vidim da li je on bio svestan sivh ovih nedoslednosti (cini mi se da jeste) ili gaji neke naivne iluzije da besplatni internet omugcava ljudima delimicno brisanje kalsnih razlika.

Uprkos svemu film nudi neke smislne ideje i reditelj nesumnjivo pokazuje svoj kvalitet, ali uporedjujuci ovaj film sa vec pomenutim Memories of Murder, on zaista deluje bledo.

Pogledacu i njegove ostale filmove...

Sto se ovog filma tice... 






Usudjujem se da ga ocenim
7/10

четвртак, 20. фебруар 2020.

Ustav Republike Hrvatske (Rajko Grlic, 2016)

Reditelja-scenaristu Rajka Grlica cu uvek ceniti ceniti zbog njegove saradnje sa Srdjanom Karanovicem.
Njihova sardnja je iznedrila uspesne filmove Drustvena igra (1972), Miris poljskog cveca (1977)  Petrijin venac (1980) i verovatno moju omiljenu domacu seriju Grlom u jagode (1976).



Nezavisni radovi Grlica i Karanovica me nisu narocito impresionirali, ali ipak oba autora zavredjuju paznju.




U raljama zivota (1984) i Karaula (2006) su dobri filmovi, ali se ipak nisam povezao sa njima na licnom nivou.




Slicna je situacija i sa ovim filmom.




On je ujednacen i nosi jasnu poruku, ali meni licno deluje previse izlizano.




Film se zasniva na odnosu izmedju ljudi koji su u mnogome razliciti (seksualnoj, nacionalnoj, profesionalnoj i klasnoj pripadnosti), koje uspevaju da delimicno prevazidju svoje razlike i uspevaju da nadju razumevanje jedni za druge uprkos svemu. U nacelu ovaj film deluju vrlo humanisticki.




Ipaak, tokom gledanja filma stvorio se utisak da autor ne poznaje svoje junake, precesto mi deluju kao svedeni na stereotip i nedovoljno razradjeni.

Nerealna prica o kvadraturi prilikom koje se citavi stan siromasnih uporedjuje sa jednom sobom i terasom bogatih je bila stvarno previse. 




Ovaj film me je svojom neubedljivoscu podsetio na film Parada (Srdjan Dragojevic, 2011) i Green book (Peter Farrelly, 2016).




Pogledacu i njegove ostale filmove, ali sam od ovog filma ipak ocekivao vise.










Usudjujem se da ga ocenim

7/10




уторак, 18. фебруар 2020.

Dracula (Mark Gatiss, Steven Moffat, 2020)

Novo citanje Brem Stokerovog klasika je u ovom slucaju uspelo. 

Autori se dosta oslanjaju na roman, ali ove tri epizode ipak deluju sveze i originalno.

Vizuelno vrlo stimulativne sve epizode funkcionisu. Realno, prvo epizoda znatno bolje nego druga i treca.


Ipak, ovo je vrlo ujednacen serijal i predstavlja originalnu interpretaciju vec poznate price.












Usudjujem se da ga ocenim
8/10




понедељак, 17. фебруар 2020.

Moj jutarnji smeh (Marko Djordjevic, 2019)

Ovao je mali intimni film koji je ipak mogao da udje malo dublje u sustinu.
Namerno sporog ritma, uspeva da prenese poruku, ali ipak je u nekim trenutcima previse suptilan i nedovoljno razradjen.

Film je naglaseno neambiciozan i to je ono sto ga delimicno koci.


Bez obzira na to, ovo je vrlo uspesan film koji se dotice tema sa kojima se mogu povezati veliki deo Srbije, ali ce ga njegova art house estetika i spori ritam verovatno spreciti u tome...



Usudjujem se da ga ocenim 8/10


P.S.: Film sam pogledao u bioskopu Kulturnog Centra Beograd. Platno je relativno malo, ali je kvalitet projekcije i ambijent zadovoljavajuc. Cena karte  u nedelju 16.02. bila je 300 dinara