Mi nismo anđeli (Srđan Dragojević, 1992)

Ponovo sam pogledao prvi put, posle sugurno više od 8 godina, jedan od omiljenih filmova iz detinjstva.

Iz ove perspetkive, zaista je impresivno da je ovaj film Srđan Dragojević snimio kao svoj debitantski film sa 29 godina. Film je prilično ujednačen i deljuje vrlo zrelo. Nakon odgledanog filma, pogledao sam i jedan njegov intervju iz 1992. godine u kojem Dragojević obrazlaže da se gnuša termina autorski film i da je njegov debitantski film samo proizvod.

Kakvo god on mišljenje imao prema umetnosti, snimio je vrlo dobar film.

Usuđujem se da ocenim ovaj film sa

9/10

Gde je Nadja? (Marko Djordjevic,Tea Lukac, Rasko Milatovic, Milos Milovanovic,Luka Popadic, Petar Ristovski,Aron Sekelj, Nemanja Vojinovic, 2013)

Pogledao sam film grupe mladih autora. Nisam siguran kako su tačno bili podeljeni rediteljski zadaci i ko je bio zadužen za koji deo filma, ali moram priznati da je film sasvim pristojan.

     Pratiću buduće radove ovih ljudi.

Budući da je uloga reditelja podeljena na njih osmoro,

ne usuđujem se da ocenim ovaj film. 

Silence (Martin Scorsese, 2016)

Pogledao sam najnoviji film Martina Skorseza. Nije mi se naročito svideo.

Do ovog perioda u svom životu od Skorsezovih filmova sam pogledao: Mean Streets (1973), Taxi Driver (1976), Raging Bull (1980), The King of Comedy (1982), After Hours (1985), Good fellas (1990), Cape Fear (1991), Casino (1995), My Voyage to Italy (1999), Gangs of New York (2002), The Aviator (2004), The Departed (2005), Shutter Island (2010), Hugo (2011), The Wolf of Wall Street (2013).

         Većinu ovih filmova sam pogledao u srednjoškolskom periodu i živo se sećam samo utiska koji je na mene ostavio The Wolf of Wall Street. Sećam se da, iako sam uživao u filmu, bio vrlo nezadovoljan ovim ostvarenjem. Naime, film me je previše podsećao na više puta odgledanog Good fellas, naracija dobrodušne lopuže, bila mi je izuzetno poznata i to mi je naročito smetalo.

        Što se tiče filma Silence, on je zaista lepo snimljen. Dugački, nestatični kadrovi su vrlo dobro komponovani, ali mi se njihova poruka nije svidela. Možda je potrebno da se bude vernik, da bi vas ova priča dotakla. Ovako, u iščekivanju boljih filmova u rangu Taxi Driver i Raging Bull...

Usuđujem da ocenim ovaj film

7/10

La La Land (Damien Chazelle, 2016)

Pogledao sam novi film reditelja kojeg sam zapamtio po odličnom filmu Whiplash. I ovaj film mi se svideo, ali čini mi se manje nego njegov prethodni. Forma mjuzikla i dugački nestatični kadrovi su se uklopili u samu priču. Ipak, meni se ovaj stil nije naročito svideo. Sama priča je pristojno napisana, film je interesantan i za emocionalnu identifikaciju vrlo pristupačan.

Pratiću i dalje radove ovog mladog reditelja.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

7/10  

Pištaljka jača od pendreka (Gordana Šuša, Voja Donić, 1997)

Smatram da svako u Srbiji ko je približno mojih godina mora pogledati ovaj dokumentarac. Ja se protesta koalicije Zajedno sećam skoro pojednako jasno kao i sutuacije u kojoj mi je otac na ulici za šilinge kupovao konzerve Koka-kole i momenta kad sam se posekao na limenku igrajući se njome. Sećam se takođe moje braće koje su u tom periodu imali veliku kolekciju aluminijumskih limenki različitih nealkoholnih pića.

 Tih godina iako sam bio još uvek bio bezbrižno dete, ipak sam se nadao promenama  i boljem životu koji će uslediti nakon odlaska Miloševića. Šteta što je ono što je usledilo bio praljavi kapitalizam.

Iako osećam žal što nisam bio deo ovih demonstracija za koje se verovalo da će doneneti bolje vreme, svestan sam činjenice da bih onda neispunjena očekivanja 5. oktobarske revolucije doživeo znatno ličnije.

Iako i ja osećam gorčinu izneverene revolucije, mogu samo da zamislim kako se osećaju ljudi koji su se borili za promene, svrgavali Crvene, a sada rade vrlo naporno samo da bi imali šta da jedu.

Ipak, verujem i da je ovo sad bolje od pakla devedesetih.

Usuđujem se da ocenim ovaj dokumentarac sa

8/10

Majstori, Majstori (Goran Marković, 1980)

Na televiziji sam slučajno uhvatio film Specijalno vastpitanje iz 1977. Počeo sam da ga pratim od njegovog dvadesetog minuta, film mi se dosta svideo, pa sam odlučio da pogledam i druge Markovićeve filmove. Budući da sam Majstori, Majstori gledao samo polovično u detinjstvu, odlučio sam da ga pogledam ponovo.

Iako nisam razumeo njegovu simboliku (da li škola predstavlja jugoslovenski politički vrh?), film mi se ipak svideo. Sa dosta komičnih elemenata, film je uspela gorka komedija.

Usuđujem se da ga ocenim

8/10

A Girl Walks Home Alone at Night (Ana Lily Amirpour, 2014)

Zbog ocene na metakritiku od ovog filma sam imao previsoka očekivanja. Nadao sam se nečemu između What we do in shadows (2014) i Let the right one in (2008), ali ovaj film nije na tom nivou. Nije duhovit kao prvi, a nije ni emocionalno snažan kao drugi.

Ipak, film je pristojno snimljen, relativno neobičan (monohtomatska snažno kontrasna fotografija i dijalozi na iranskom jeziku, iako je rediteljka rođena u USA).

Ipak, obrtiću pažnju na naredne filmove ove mlade rediteljke.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

6/10

Girls Šesta sezona (Lena Dunham, 2012 - )

Pogledao sam poslednju sezonu Girls serijala. Deset epizoda ove sezone pogledao sam ne znajući da su poslednje. Da sam to znao verovatno bih više pažnje posvetio prilikom gledanja.

Ono što je samo finale ovog serijala pokazalo je da je Lena Danam gotovo isključivo zainteresovana za Hanu. Njoj je posvećena gotovo cela sezona. Drugi likovi, čini se, su tu u funkciji dopunjavanja njenog lika. Čini mi se da u prethodnim sezonama nije bilo tako. Fokus na liku Hana nije bio toliko snažan. To je verovatno razlog zobg kojeg sam gledao ovu seriju, zbog ostalih likova.

Ipak, budući da su većinu sezone pisali Danam i Apatov, ona je zaista dobro napisana i može se reći prilično uspela.

Na ličnom nivou, žalim, što svoje umeće nisu više koristili u zaokruživanju priče o ostalim likovim, posebno na Reja sa kojim imam najviše stepen identifikacije.

Sezona je ipak bila prilično zabavna, pa se stoga

Usuđujem da je ocenim sa 8/10 

Afterparti (Luka Bursać, 2017)

Pogledao sam novi film mladog reditelja Luke Bursaća. Do sada sam pogledeo par njegovih radova (kratke Serotonin i Izgledaš do jaja kad sam razvaljen i debitantski dugometražni Tmina).

Ovo je definitivno, njegov najbolji film. U kratkim filmovima se mogao primetiti izvesni talenat. U  Tmini je on potvrđen,ali je zaista delovala kao da je na silu spojena u celovečernji film.

Afterparti je pravi kompletni dugometražni film. Iako je možda trebalo da bude za nijansu kraći, film je definitivno uspeo.

Ono što mi se u filmu sviđa je njegovo poigravanje sa imaginarnim i realnim. Pod ovim podrazumevam dva vrlo uspešna, suptilna, šaljiva momenta. U prvom Lidija Vukićević menja kanale, pa se na trenutak čuje špica serije Bolji život, a drugi je kada Jana Milosavljević radi u svom salonu, a u pozadini se čuje pesma Neše Galije – njenog oca.  

Takođe, scena koja prikazuje kvazi rijaliti program je izuzetno komična.

Ovo je film koji je ostvario konekciju sa mnom. Ovo je film namenjen generaciji kojoj ja pripadam poput filma Tilva Roš i nešto manje Neposlušni. Radujem se filmovima ovih autora jer gledajući ih dobijam (naravno, pogrešan) utisak da su gotovo pravljeni isključivo za mene.

Usuđujem se da ocenim ovaj film sa

8/10

P.S.: Film sam, nažalost, pogledao u kruševačkom bioskopu Evropa i zaista je tužno jer je kvalitet projekcije bio standardno loš. Projektor je vrlo svetlosno slab, a zvuk je takođe izuzetno niskog kvaliteta. I dalje se sećam kvaliteta projekcije filma Tmina koji sam pogledao u velikoj sali FDU na Festu 2015. godine.

Narcos (Carlo Bernard, Chris Brancato, Doug Miro, 2015 - )

Pogledao sam prve četiri epizode ovog serijala. Iako smatram da su pristojne, nedovoljno su dobre, da bih u ovom trenutku nastavio da gledam ovu seriju.

Tokom gledanje ove serije, razmišljao sam o razlici između serijskog tv programa i filma. Došao sam do zaključka da je bolje da svoje vreme posvetim filmovima namesto serijama. Naime, iako se za snimanje i proizvodnju serija ulaže manje vremena, one zahtevaju više vremena od gledaoca (ali dozvoljavaju smanjenu pažnju), sa filmovima je situacija obrnuta.

Filmovi se obično duže snimaju, manji deo snimljenog materijla ulazi u final cut, i traže veći nivo koncentracije svojih gledalaca. Ali istovremeno znaju biti naporni i teški. Ipak, odlučio sam da svoje vreme u narednom periodu, više posvetim filmovima.

Gledajući prve četiri epizode, prepoznao sam Skorsezov uticaj, posebno u liku glavnog naratora koji, za razliko od istog u npr. Goodfellas ne izgovara naročito interesantne stvari. Narator pokušava da bude kul kao Skorsezovi junaci, ali to jednostavno nije.

Smatram da su autori serije inteligentni i da je scenario pristojno napisan, ali jednostavno mi se njihov stil ne sviđa. Takođe, posebno u poređenju sa Soderbergovom serijom The Knick, ovo je prilično konvencionalno snimljena i montirana serija, tako da....

Se usuđujem da je ocenim sa

5/10

P.S.:  Možda ću joj se nekada vratiti.

  

Tetsuo, the Iron Man (Shin'ya Tsukamoto, 1989)

Ovaj film mi je već dugo stojao u vočlisti, pa sam odlučio da ga pogledam.

U načelu, film mi se vizelno izuzetno svideo, ali mi je narativ nije bio interesantan. Trudio sam se da proniknem i simboliku filma. Ono što mi je palo na pamet je da je je pretvaranje čovek u mašinu, simbol za pretvaranje u čovek bez emocija. Emocionalno otupljenje izazvana je seksualnom zloupotrebomjunaka  u ranom detinjstvu. U par scena je to jasno naznačeno.

                Iako mi je narativ bio dosadan, kadriranje, upotreba stop moušuna i montiranje su vrlo upečativljivi.

 Gledajući ovaj film primetio sam uticaja Linčovog Irejzerheda i nekih od Kronenbergovih filmova. Iako nisam oduševljen, uvek biram ovakav film pre konvencionalno snimljenog filma sa jasnom narativnom linijom.
Možda ću nekada pogledati i ostale filmove ovog reditelja.

S toga se usuđujem da ocenim ovaj film

7/10 

Beograd - Život ili Smrt (Bojana S. Knežević, 2014)

Pogledao sam ovaj film koji me je odmah podsetio na film Mladena Matičevića Geto - tajni život grada iz 1995.
Očigledno je da su devedesete napravile duboke ožiljke na Maju Atanasijević.
Misilm da ja ovu osobu razumem, čak se i saosećam sa njim, ali mi se čini da je duboko nesrećna i verovatno ozbiljno izneverena.
Verujem da je ona jedna od onih koji su previše očekivali od 5. oktobarskih promena, poput takođe tragične ličnosti Branka Ilića 
čiji je gorka samozpoznaja uloge marionete opisana u filmu Lice revolucije Vladimira Milovanovića.

Ovaj film je ipak slabiji od prva dva dokumentarca, iako i on ima izvesnu težinu.

S toga se usuđujem da ocenim ovaj film sa

8/10


P.S.: Ovakvi filmovi u meni bude uspomene iz detinjstva kada sam nosio farmerke sa tregerima, vozio rolere i nosio bedževe I ja sam koštunica i iščekivao svetlu budućnost.

Krisha (Trey Edward Shults, 2015)

Debitanski film ovog reditelja je prilično dobar film. 
Jednostavnog sadržaja, interesantne forme, uspeva da efektno ispriča priču o odnosu majke i sina.

Pratiću buduće radove ovog reditelja, mislim da to zaslužuje.

Usuđujem se da ocenim film
7/10