Otkako pišem ovaj blog jedini film ovog reditelja koji sam pogledao je Mother!.
Requiem for a Dream sam pogledao prvi i jedini put tokom srednjoškolskih dana i tada je snažno uticao na mene. Toliko snažno da mi je ovaj reditelj ubrzo postao jedan od omiljenih, a nakon odgledanog filma Pi (1998), vrlo željno sam išekivao The Fountain (2006) koji me je dotakao, ali se sećam da mi je i tada delovao previše patetično. The Wrestler sam pogledao otprilike u vreme kada se pojavio na dividiju i bio delimično ravnodušan, Black Swan (2010) sam pogledao u bioskopu, Noah (2014) san pogledao na jedvite jade, a i grafička novela mi je bila naporna.
Requiem for a Dream me danas ne impresionira. Iako je nesumnjivo reč o atraktivno snimljenom i montiranom filmu, nisam siguran kada specifičan stil služi za adekvatnije prenošenje značenja, a kada je tu iz nekog drugog razloga. Vrlo rano se u filmu naznačava da će sve narativne linije imati tužan kraj i za to je verovatno najzaslužniji zvuk. Mislim da ovo zloslutno korišćenje zvuka kvari dinamiku filma jer nam već nakon prve četvrtine filma biva jasno u kom smeru će se kretati priča, što umanjuje njenu dramatičnost. Ipak, na momente film deluje snažno iskreno, verovatno zahvaljujući ubedljivoj glumi. I drugi filmovi Aronovskog zaslužuju novi pogled. Što se ovog tiče
Usuđujem se da ga ocenim
7/10