Only God Forgives (Nicolas Winding Refn, 2013)

Nakon višegodišnjeg odlaganja konačno sam pogledao ovaj film.

Uprkos njegovom sporom tempu ovaj film mi se vrlo svideo.

Vizuelno ovo je verovatno najbolji NWR koji sam pogledao do sad.

Iako me nije naročito zabavio uvek ću izabrati ovakav – visoko stilizovani film namesto relativno dramatičnog filma koji je vizuelno dosadan.

Kompleksani emocionalni odnosi i potisnute frustracije likova u filmu i vešto komponovani kadrovi stvaraju dinamiku u ovom inače monotonom filmu jednostavne radnje.

Pored Drive i Pusher III, ovo mi je omilljeni film NWR-a.

Usuđujem se da ga ocenim

8/10 

Black Panther (Ryan Coogler, 2018)

Ovaj film je obećavao. Reditelj ovog filma poznat mi je po malom, ali značajnom filmu Fruitvale Station (2013). Ovaj film sam odavno pogledao i iako mi nije bio naročito zabavan, shvatao sam da su nam takvi filmovi potrebni (posebno Amerikancima).

Dakle, politički osvešćen crni reditelj je odlučio da režira film o crnom superheroju.

Film se umnogome oslanja na žanrovske konvencije ali se istovremeno ipak dotiče izvesna politička pitanja.

U tome leži njegova vrednost. Slično mišljenje sam imao i o Wonder Woman (Patty Jenkins, 2017), ali ovaj film je znatno kvalitetniji. Deluje mi da je više politika, a manje superherojski kliše.

S toga se usuđujem da ga ocenim

8/10

Jurassic Park (Steven Spielberg, 1993)

Ovaj film je jedan od mojih omiljenih filmova iz detinjstva.

Ponovo sam pogledao ovaj film tokom srednje škole. U to vreme sam pogledao i oba nastavka.

Onda sam, tokom studiranja, u bioskopu Roda na Banovom Brdu pogledao Jurrasic World (Colin Trevorrow, 2015) koji me je ostavio indeferentnim.

Već neko vreme želeo sam da repriziram ovaj film, pa sam to i učinio.

Tokom prvih pola sata mi se zaista činilo da će mi se ovaj film zaista iznova svideti, ali polako između 30 – 60 minuta filma, moja pažnja je polako opadala, da sam do polovine ovog filma postao potpuno nezaintersovan za sudbine njegovih junaka.

Inače, iz današnje perspektive, zaključujem da ovo zapravio i nije film o dinosaursima, već pravi konzervativistički film koji nameće tradicionalne vrednosti (porodica, otklon prema tehnologiji, nauci).Nasuprot ovom filmu u sećanju mi stoji Close Encounters of the Third Kind (1977), u kojem glavni akter (Richard Drefuss) napušta svoju porodicu i priključuje se vanzemaljcima.

Do ovog perioda u životu pogledao sam sledeće filmove Stivene Spileberga (neke i po više puta):

Jaws (1975), Close Encounters of the Third Kind (1977), Raiders of the Ark (1981), Indiana Jones and the Temple of Doom (1984), Indiana Jones and the Last Crusade (1989), Hook (1993), Jurassic Park (1993), Schindler's List (1993), The Lost World: Jurassic Park (1997), Saving Private Ryan (1998), Minority Report (2002), Catch Me If You Can (2002), The Terminal (2004), War of the Worlds (2005), Munich (2005),             Bridge of Spies (2015).

Neke od ovih filmova poput Indijana Džons trilogije, Ajkule, Suvišnog izveštaja, Uhvati me ako možeš i Biskih susreta ću svakako ponovo pogledati, jer mi stoje u sećanje kao snažna ostvarenja. Iako se plašim da će me repriziranje ovih filmova verovatno razočarati kao i park iz Doba Jure.

Ipak, ovo nije sasvim loš film.

Pa ću se usuditi da ga ocenim

6/10

P.S.: Inače u frejmovima se sasvim jasno vidi da su se deca sa lakoćom mogla privući kroz ovo žice. U ovom slučaju koherentnost trpi na račun dramatizacije.

Time Bandits (Terry Gilliam, 1981)

Kao srednjoškolac sam voleo filmove Terry Gilliam-a. Naročito sam cenio Brazil (1985) Fear and Loathing in Las Vegas (1998), Twelve Monkeys (1995) i The Brothers Grimm (2005), dok sam The Fisher King (1991) i Monty Python ant the Holy Grain (1975) pogledao, ali nisam bio naročito oduševljen.

Tokom studiranja u bioskopu Ušće sam pogledao The Imaginarium of Doctor Parnassus (2009), ali se sećam da nisam uživao. Usled negativnih kritika nisam želeo da pogledam The Zero Theorem (2013).

Posle više od osam godina pauze pogledao sam jedan film Terry Gilliam-a.

Ovom filmu nemam mnogo šta da zamerim i mogu primetiti da je vizelno vrlo interesantan.

Ipak nisam uspeo da uđem u priču. Takođe, film je u meni stvorio slično osećanje osećanje nelagode kao nedavno pogledani Alice (1987, Jan Svankmajer) i Black Moon (Louis Malle, 1975), a i podsetio me je na The NeverEnding Story (Wolfgang Petersen, 1984).

Ovo deluje kao film velikog deteta koji je snimljen za malu decu. Nažalost, čini mi se da nisam deo nijednog od ova dva sveta.

Ipak, ne mogu biti previše oštar prema ovom filmu.

Pa se stoga usuđujem da ga ocenim

7/10

Sest dana juna (Dinko Tucaković, 1985)

Za Dinka Tucakovića sam čuo vrlo davno, ipak osim par njegovih kritika ili kraćih televizijskih intervjua, gotovo da nisam bio upoznat sa njegovim delom.

Pogledao sam njegov debitantski film koji je snimao kada je imao oko 25 godina.

Scenario je napisao Nebojša Pajkić i na ovaj film se može gledati kao na interpretaciju Felinijevog ranog filma I Vitelloni (1953).

Ovaj film poseduje specifičnu atmosferu, ali ipak deluje nekako usiljeno i nevešto.

 Kraj ovog filma deluje nakalemljeno i na silu hiper dramatizovano.

Smatram da je ovaj film imao potencijal da bude mnogo bolji, pa ću se

Usuditi da ga ocenim

7/10

O Sartru (Sreten Marić, Službeni glasnik 2011)

Subota, 21.07.2018.

Ovu knjigu sam pročitao relativno brzo.

Pre čitanja knjige nisam znao gotovo ništa ni o Satru ni o Sretenu Mariću.

Iako nisam mnogo naučio ni nakon čitanja, knjiga me je zainteresovala za obe osobe, pa ću im nekada posvetiti više vremena.

Takođe ova knjiga je ponudila neke interesantne uvide u odnos pisca i čitaoca.

Toy Story 3 (Lee Unkrich, 2010)

Čini mi se da sam oduvek shvatio zbog čega je Toy Story toliko privlačan.

Ipak, nikada nisam zaistao voleo ni prvi ni drugi deo.

Slična je situacija i sa trećim delom.

Samo na momente sam uspeo da uspostavim emotivnu konekciju, pa mi je doživljaj ovog filma vrlo mlak.

Ipak, filmu je zaista teško naći manu.

Pa ću se usuditi da ga ocenim

7/10

Sex and the City Druga sezona (Darren Star, 1999)

Nakon odgledane druge sezone (18 epizoda) privlačnost ovog serijala polako slabi.

Deluje mi kao da nema nikakvog napretka, i da su epizode lošije napisane.

Ipak, pokušaću da pogledam i treću sezonu.

Što se ove tiče.

Usuđujem se da je ocenim

6/10

Séraphine (Martin Provost, 2008)

Pogledao sam ovaj film u okviru francuskog filmskog karavana u dvorištu KPZ-a (ulaz iz Zakićeve).

Film je bio prikazan na malom platnu uz pomoć običnog kancelarijskog projektora.

Ipak, kvalitet projekcije je bio relativno zadovoljavajući.

Film je sasvim pristojna ekranizacija života i dela Séraphine de Senlis o kojoj nisam znao ništa pre ovog filma.

Svet koji ovaj film opisuje meni je sasvim nepoznat i donekle privlačan (mada ne u toj meri da bi mu se dublje posvetio).

Film je snimljen i režiran na konvencional i umeren način, pa mu ne mogu mnogo toga zameriti, ali mu se ne mogu ni naročito diviti.

S toga

Se usuđujem da ga ocenim

7/10

A Quiet Place (John Krasinski, 2018)

Buka podignuta oko ovog filma dovela je do toga da imam prevelika očekivanja.

Ova očekivanje proizvela su delimično razočaranje ovim filmom, uprkos njegovom neospornom kvalitetu.

Porodična horor drama umnogome podeseća na It Comes at Night koji sam nedavno pogledao.

Oba filma prilično dobro funcionišu i imaju interesantne premise.

Johnu Krasinskom (meni poznat kao glumac u The Office) je ovo već treći film (koji je režirao).

Film je vrlo ujednačen i dinamičan upkos nedostaku dijaloga i vrlo jednostavnom zapletu.

Pratiću i dalje radove ovog reditelja jer je pokazao da može da napravi film specifičnog i relativno originalnog izraza...

Usuđujem se da ocenim ovaj film

8/10

Blue Planet II (BBC, 2017–2018)

Mislim da nikada nisam pogledao prvi deo ovog serijala, ali privučen serijalom Planet Earth II, odlučio sam da pogledam i ovaj BBC-jev dokumentarac.

Ovih sedam epizoda boluju od iste bolesti kao i serijal Planet Earth, ali zbog zaista izuzeznog snimateljskog rada, ne usuđujem se da zamerim ovom serijalu mnogo šta.

Pa se tako

Usuđujem da ga ocenim sa

8/10

Isle of Dogs (Wes Anderson, 2018)

Wes Anderson mi je dugo bio jedan od omiljenih reditelja. Krajem srednje škole susreo sam se sa njegovim radom kroz The Royal Tenenbaums (2001). Do njegovog Moonrise Kindgdom (2012) pogledao sam sve njegove dugometražne filmove (Bottle Rocket, Rushmore, The Life Aquatic with Steve Zissou, The Darjeeling Limited i Fantastic Mr. Fox.)

Posle vrlo dobrog  filma The Grand Budapest Hotel (koji sam pogledao u Sali 1 beogradskog Doma Sindikata)  Anderson se vratio stop-motion tehnici.

Film Fantastic Mr. Fox sam pogledao dva puta, pre više godina, ali mi u sećanju stoji kao znatno uspelije ostvarenje.

Iako je i njegov najnoviji film vrlo šarmatan i zabavan za gledanje, Fantastic Mr. Fox mi deluje nekako jednostavnije, umerenije i ljudskije.

Takođe, nije mi potpuno jasno zbog čega je radnja filma smeštena u Japan (egzotizam?).

Uprkos izuzetno intersatno komponovanim kadrovima.

Usuđujem da ocenim ovaj film

7/10