Pogledao sam vecinu filmova ovog reditelja
Ipak, otkako pisem ovaj blog, pogledao sam samo tri.
Slično kao i ostali filmovi koji se baziraju na dobrim dijalizima koji tretiraju probleme urbanog čoveka, ovaj film mi je dovoljno zabavan.
Ipak, ono što je problem sa Alenovim filmovima jeste to što njegovi filmovi, za mene nemaju edukativnu ulogu.
On često referiše na ostale umetnike (u slučaju ovog filma gotovo isključivo filmske radnike, a u slučaju omraženog Midnight in Paris (2011) na sve redom).
Meni, kao relativno obrazovanom čoveku, ove refercence deluju previše banalno. Čini mi se da je reditelj svestan toga da one jesu banalne, ali budući da je i svestan profila prosečnog filmskog gledaoca, on je na sebe preuzeo ulogu prosvetitelja.
Verujem da su kroz njegove filmove mnogobrojni ljudi po prvi put čuli za Ingmara Bergmana, Džindžer Rodžers, Pola Mujija, Džudi Garland, Salvadora Daliija...
Budući da sam ja navikao na suptilnije reference poput onih koje praktikuju Tarantino i braća Koen, ovo Alenovo mi izuzetno smeta. U ovom filmu to nije previse naglašeno, tako da mi nije problem.
Ono što je izuzetno u ovom filmu je način na koji je on osvetljen i snimljen.
Vittorio - Apocalypse now (1979); The Conformist (1970); The Last Emperor (1987) - Storaro je direktor fotografije ovog filma, tako da mi je jasno zbog čega ovaj film izgleda tako specifično. Izuzetno tople boje (kada se radnja odvija u LA) kroz čitav film vode bitku sa hladnim plavičastim tonovima (kada se radnja odvija u Njujorku), pa tako izgleda vrlo dinamično.
Scenario zanimljiv, razdragan i vrlo pitak.
Sve u svemu, film je jedan od boljih novijih Alenovih filmova
Usuđujem se da ga ocenim
8/10
Нема коментара:
Постави коментар