If Beale Street Could Talk (Barry Jenkins, 2018)

Sa radom ovog reditelja sam se upoznao pre par godina, kada sam pogledao njegov Moonlight (2016) koji mi se svideo.

To nije slučaj sa ovim filmom.

Iako korektno snimljen, ovaj film je za mene previše dugačak. Čini mi se da mi je već nakon 40 minuta sve bilo jasno, da bi tokom druge dve trećine ovaj reditelj samo ponavljao on što je već rekao u prvoj.

Ipak, gledajući njegov aktivistički potencijal, budući da se bavi ’’crnim’’ pitanjima, ovaj film imao znatno snažniju antirasnu poruku od BlaKkKlansman (2018) i Green Book (2018).

Ovo je film koji se bavi isklučivo sudbinama crnih likova, dok je rasno pitanje iako bitno za film, nekako u pozadini. Posvećivajući veliku pažnju razvoju likova, film pokazuje, da se kao i svi ostali i crni ljudi međusobno duboko razlikuju što bi trebalo da pokaže da se oni ljudi, a ne životinje.

Upkos njegom lošem ritmu, ovaj film uspeva da prenese jednu humanističku poruku.

Pa se usuđujem da ga ocenim

7/10

Cold War (Pawel Pawlikowski, 2018)

Sa radom ovog reditelja sam se prvi put upoznao pre nekih pet godina.

Budući da je njegov prethodni film Ida (2013) osvojio nagradu Oskar za najbolji strani film. Sećam se da mi je film bio vizuelno interesantan, ali mi se u načelu nije svideo.

To nije slučaj sa ovim filmom.

Ovaj film je uspeo da me blago emotivno dotakne, ali su me izvesni kadrovi impresionirali. Vrlo pažljivo komponovani, često jednostavni i statični, ali ipak iznenađujuće vizelne lepote.

U okviru ovog Oskar mini ciklusa (The Favorite, Green Book, BlacKkKlansman), ovaj film zaista odskače.

Usuđujem se da ga ocenim

9/10

Free Solo (Jimmy Chin, Elizabeth Chai Vasarhelyi, 2018)

Ovaj dokumentarac je ove godine osvojio nagradu Oskar. Nesumnjivo je reč o dobrom filmu.

Uprkos tome, ovaj film nije uspeo da me uvuče u sebe.

Nisam siguran zbog čega, ali jedan od razloga je što je člavni čovek filma - uprkos tome što tokom filma žele da ga predstave kao čudaka – u mojim očima deluje kao sasvim obična osoba.

U najboljem slučaju za ovu osobu se može reći da je osobenjak. On je vrlo uspešno integrisan u društvo i uprkos svemu, ipak živi na vrlo konvencionalan način. Njegov način života za mene nije posebno šokantan.

Upoređuju ovaj film sa dokumentarcima poput Crumb (1994), Grey Gardens (1975), The Devil and Daniel Johnston (2005) primećujem da u ovom filmu nije stvoren poseban uviverzum u čijem se centru nalazi Alex Honnold (bez obzira na sve, ovaj čovek je ipak izuzetna ličnost).

Usuđujem se da ocenim ovaj film

7/10

P.S.: Film sam gledao u neripovanom bluray fajlu, koji nije imao titlove i koji mi je stvarao probleme sa drajverom za grafičku karticu. Ubudući je možda bolje izbegavati čiste bluray snimke.

Slatko od snova (Vladimir Živković, 1994)

Vrlo davno sam pogledao ovaj film, sećam se da sam ga zapamtio, ali mi je bio vrlo nejasan.

Danas ga doživljavam na sličan način.

Ovaj film je imao dosta potencijala: Baksova priča je Građanin Kejn u malom (Rosebud = Jagnje moje šareno i frula – element koji je kasnije, u samoj završnici filma, potpuno ignorisan), posrebljeni Elivis kao vodič kroz oniričko i avangardni Bruno Iks i ralna priča o ’’zvezdi’’ u usponu. Da je sve ovo bolje ukomponovano u celinu i da je film pedantije izmotiran i skraćen na 70 minuta imao bi nekog smisla.

Ovako, izgleda kao diletantsko ostvarenje.

Usuđujem se da ga ocenim

5/10

Green Book (Peter Farrelly, 2018)

Do sada sam od ovog reditelja pogledao više filmova There’s Something About Mary (1998) sam kao dete dosta voleo Dumb and Dumber (1994), Me, Myself and Irene (2000) i The Heartbreak Kid (2007) sam pogledao ka srednjoškolac i mislim da mi se ovi filmovi ni malo nisu dopali.

Poznavajući rad ovog reditelja, od njegovog novog filma nisam očekivao mnogo.

Nakon odgledanog filma nisam ni dobio mnogo.

Ipak, moram da priznam da je ovo vrlo ujednačen film koji se dotiče nekih ozbiljnih tema, ali ih naravno tretira na vrlo kovencionalan, mejnstrim način.

Uprkos uspešnoj realizovanoj izvrnutoj dinamici u kojoj je bela osoba prosta a tamnooputa otmena (po čemu ovaj film umnogome podseća na Žikinu dinastiju), ovaj film nema naročitu težinu.

Konekcija koja se uspotavlja između crnog Dr. Shirley i Dolores je vrlo indikativna. Ove dve osobe se spajaju u jednu. On je crni potčinjeni pijanista homoseksualac, ona je neobrazovana, neemancipovana domaćica – sluškinja. Emancipacija koju proživljava pijanista i pomeranje na društvenoj lestvici zahvaljujući profesionalnoj karijeri nije potpuna jer se on postaje prijatelj sa neotesanim pripadnikom radničke klase i biva izjednačen sa njegovom ženom – belom domaćicom.

Verujem da ljudi u holivudskim krugovima smatraju da nosi snažnu radikalnu političku poruku, ali ovaj film meni deluje duboko konzervativno.

Činjenica da je ovaj film dobio nagradu Akademije za najbolji film govori nam o političkoj neprosvećenosti članova iste.

Budući da je ovoj verovatno najbolji film koji je režirao Peter Farelly  da je na momente vizuelno vrlo lep pa me je svojim bojama podestio na Hičkokov Trouble with Harry (1995)...

Usuđujem se da ocenim ovaj film

7/10

Nema malih uloga (Petar Lazić, 2009, Službeni glasnik)

Dragiša Gile Đurić mi je poznat iz filma Mile Turajlić – Cinema Komunisto (2010) kupio sam ovu knjigu jer sam želeo da saznam više o njegovim iskustvima vezanim za Avala Film. U knjizi nema mnogo stvari o tome. Ona predstavlja niz intervjua o različitim osobama koje su obeležile njegov život i koje su imale snažni uticaj u društvu tokom perioda koji ova knjiga obrađuje 1945 – 1980. Knjiga je zbog slične strukture uporediva sa Šijanovom – Razovori oko filma, ali je ipak slobodnije forme.

Knjiga predstavlja doživljaj jednog vremena iz lične vizure osobe koja je imala privilegovan položaj u društvu i periodu kojim se knjiga bavi. To je njena osnovna vrednost.

 

The Favourite (Yorgos Lanthimos, 2018)

U pogledu priče ovaj film je znatno konvencionalniji od prethodna dva filma ovog reditelja. Uz obilato koršćenje izuzetno širokougaonih objektiva kojime se vrši distorzija lica, ali češće prostora, ovaj film je vizuelno atraktivan. Nekoliko kadrova (tracking shotova) je zaista izuzetno snimljeno.

Uprkos tome, ovaj film je na mene ostavio vrlo mlak utisak. Ovo je znatno smireniji film od Jastoga i deluje podjednako zrelo kao i The Killing of the Sacred Dear, ali ipak ne uspeva da privuče moju pažnju.

Usuđujem se da ocenim ovaj film sa

7/10

BlacKkKlansman (Spike Lee, 2018)

Budući da podržavam svaki oblik klasne/rasne/rodne borbe, imao sam želju da mi se ovaj filma svidi. Iako se u filmu pominječak i američki sociolog W. E. B. Du Bois, ovaj film mi deluje vrlo mlako.

Opšta mesta i žanrovski klišei svode ovaj film na film koji kao da se želi dopasti svima, pa i pripadnicima Klana. Daleko od toga da je neobuzdan i žestok kakav smtram da bi trebalo da bude. Čini mi se da sam negde čuo da je Teri Gilijam jednom prilikom rekao (kritikujući Spilbergovu Šindlerovu listu) Upkos tome što film govori o genocidu, nakon završenog filma, ja sam se osećao lepo. To ne bi trebalo da bude tako!

Isto važi i za ovaj film, govori o ozbiljnim stvarima dok istovremeno pretenduje da bude feel – good movie. Jedno sa drugim to ne ide.

Čak su i filmovi koje sam nedavno pogledao a koji se dotiču rasnih pitanja Black Panther i Get Out daju snažniji glas potčinjenim nego ovoj film (koji je snimio znatno zreliji reditelj).

Ipak moram pohvaliti korišćenje dokumentarnih snimaka na kraju filma, koji filmu daju na težini.

Na ličnom niovu sam cenio i kratke, ali interesante osvrte na ulogu filmske industirije u ideološkoj podjaramljivanju (konkretno na korišćenju Giritovom Rađanja Nacije prilikom inauguracije u člana Klana – o čemu sam pisao još u diplomskom radu).

Pogledaću i ostale filmove Spajka Lija jer sam dosad pogledao sam 25th Hour (2002) i Do the Right Thing (1989). Možda ima šta da ponudi.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

7/10

91. dodela Oskara

Pogledao sam snimak dodele Oskara. Ceremonija je ovog puta održana bez voditelja (samo sa gostujućim najavljivačima).

Kao i svaka dodela pre nje, ovo je jedna isprazna ceremonija u kojoj se retko može čuti smisleni govor, ali sa druge strane predstavlja pregled ostvarenja koje sam možda propustio. Obično se mogu videti i zanimljive montažne sekvence (kojih je tokom ove ceremonije bilo vrlo malo – verovatno zbog skraćivanja same ceremonije).

Redefinisanje Identiteta (Istorija, zablude, ideologije u srpskom filmu) - Janković, S. Aleksandar ž, Filmski Centar Srbije, Beograd 2017

Završio sam čitanje ove knjige 02.03.2019. Pročitao sam je relativno brzo – za oko 10 dana.

Stuktura ove knjige je vrlo labava i kompleksni termini kojima Janković barata ostaju nerazjašnjeni, uprkos tome ova knjiga ima izvesnu vrednost.

Ona je kratki presek domaće filmske produkcije iz lične vizure odličnog filmskog kritičara, koji čini mi se tek treba da se razvije u teoretičara.