Playtime (Jacques Tati, 1967)

            Moje prvo upoznavanje sa radom Žaka Tatija je bilo pre par godina kada sam pogledao Mon Oncle (1958). Sećam se da mi film nije bio naročito interesantan. Playtime je sličan film - sporog tempa, gotovo bez dijaloga, ali prepun suptilnih, a i manje suptilnih vizelnih gegova. Kadrovi u filmu su zaista neverovatno komponovani i očigledno je da je Tati vodio računa i o najsitnijim detaljima. Iako mi je i ovaj film bio na momente dosadan, ovog puta mi je bilo jasno (za razliku od vremena kad sam gledao Mon Oncle) da je to zbog toga što mu ne posvećujem dovoljno pažnje. Naime u kadru se uvek dešava nešo komično, samo je potrebno to pronaći.

Ovaj film, kao i većina dobrih filmova od gledaoca traži veće angažovanje, a odgovarajući nivo posvećenosti biće nagrađen kompleksnim vizuelnim šalama. Pogledaću i ostale Tatijeve filmove, a i ovom filmu se moram nekada vratiti.

Usuđujem se da ga ocenim

9/10