Film Munje nikada nisam naročito voleo, a ni prilikom repriziranja nisam bio naročito oduševljen. Takođe nisam siguran kome je ovaj nastavak namenjen, iako film pokušava da se korišćenjem aktuelne muzike dodvori mlađoj publici, sumnjam da u tome uspeva, ovo je jedan kroz jedan ‚‚bumerski‚‚ film. Čini mi se da je namenjen ljudima koji su bili u svojim dvadestim godima kada je izašao prvi film i koji su tada žarko želeli da budu ‚‚kul‚‚, ali im to nikako nije išlo od ruke, a danas, ti isti ljudi se danas četredsetogodišnjaci koji su prihvatili sebe i koje se ne trude da budu kul, ali to ih ipak ne čini kul ljudima. Ipak, film na momente jeste duhovit, i vizuelno je povremeno interesantan. A glavni junaci, su manje više na istim mestima, na kojem su ostavljeni pre dvadesetak godina, što je gorko svedočenje o izneverenim petookrobarskim očekivanjima... Letko kada sam naučila da letim je i dalje verovatno najbolji Andrićev film.
Ono što mi je izuzetno smetalo u ovom filmu je vrlo upadljivo prikazivanje sponzora, na prvom mestu Soko Stark, Fanta, Orbit...
Takođe u jednom trenutku, park kod Vukovog spomenika "glumi" park u Beču. Time film gubi na uverljivosti...
Usuđujem se da ocenim ovaj film
6/10
P.S.: Film sam gledao u Roda sinepleksu na Banovom brdu u najvećoj sali broj 1 u polupunoj sali (dobio kartu za 10 red, a prešao u 4 koji ipak nije preblizu)
Нема коментара:
Постави коментар