Rad ovog
reditelja mi je poznat od ranije.
Već sam odavno pogledao njegove In Bruges
(2008) i Seven Psychopats (2012).
Prvi film
sam pogledao negde u vreme kada se pojavio na dividiju, dok sam drugi pogledao
u vreme njegovog bioskopskog prikazivanja. Sećam se da su mi se ti filmovi u
tom trenutku svideli, iako nisam uspotavio naročito snažnu emocionalnu vezu sa
njima.
To je
donekle slučaj i sa ovim filmom.
Sasvim
pristojno režiran, film funkcioniše, ali iako dobar za mene je ovaj film
potpuno isprazan.
Likovi su
do te mere stilizovani da gube kontak sa realnošću. Ipak, glavni problem je što
uprkos visokoj stilizaciji ovim likovi nastoje da izazovu empatiju, ali budući
da to retko ide zajedno – likovi (pa i sam film) ostaju u nekom međuprostoru.
Ovaj film
kao da se trudi da bude poseban i emocionalno vrlo snažan, ali ga prevalika
doza stilizacije (kojom je omogućila stvaranje vrlo intersantnih likova)
sprečava u tome.
Čini mi se
da su njegovi prethodni filmovi bili razigraniji i da se sebe dožiljavali manje
ozbiljno.
To sa ovim
filmom nije slučaj, jer su njegove pretenzije bile znatno ambicioznije.
Njegov
uspeh govori da su one ostvarene.
Uprkos tome
Usuđujem se
da ga ocenim sa
7/10
Нема коментара:
Постави коментар