Gajim
izuzetno poštovanje prema reditelju ovog filma. Ovo neizmerno poštovanje, je
počelo da se razvija od kako sam pogledao The Piano Teacher, a kulminiralo je nakon odgledanog remek dela kakvo je film Hidden.
Ipak, njegov poslednji film Amour
koji je, u suštini, priča o bračnom paru u devetoj deceniji života, koji žive
sami, nije ostavio snažan utisak kao nekada Hidden. Da se razumemo, ovaj film
je suptilno režiran, odmereno montiran i njegov tempo je u potpunosti u skladu
sa pričom koju priča. Ali ipak, to je verovatno ono što mi u ovom filmu najviše
smeta, možda bih kao stariji drugačije posmatrao ovaj film.
Moram pohvaliti to što prilikom
razvijanja dva glavna lika, Haneke ne ulazi u patetiku, kojoj su često skloni
reditelji koji režiraju film o paru na kraju životnog veka (pogledajte film
Make Way For Tommorow - Leo McCarey, 1937 i Tokyo Story – Ozu-ov film iz 1953 i
videćete kako izgleda kombinacija starosti i patetike). Ovo nikako ne važe za
likove filma Amour. Ovaj bračni par se tokom čitavog filma drži dostojanstveno,
čak i kada jedan od njih usled paralize leži u krevetu. U potpunosti se
oslanjaju jedan na drugog i sve druge ljude doživljavaju kao uljeze (čak i
sopstvenu kćerku), pretpostavljam da tako izgleda snažna ljubav.
Film mi se nije naročito svideo, ali
je njegov kvalitet neosporan i svakako se radi o velikom filmu.
Usudiću
se da ocenim ovaj film, iako mi se čini da ću mu svojom niskom ocenom učiniti
nepravdu
7/10
Нема коментара:
Постави коментар