Video reference Trainspotting - My Mad Fat Diary

U drugoj sezoni  (epizoda 4 Friday) serijala My Mad Fat Diary (2013 -  ) se referiše na film Trainspotting (Danny Boyle, 1996). Radnja ove serije se dešava 1996. što učvršćuje referencu.

Link https://youtu.be/QOnIRLvbpEU

Te Noći (Jovan Živanović, 1958)

Te Noći (Jovan Živanović, 1958)

            Za razliku od filma Kako su se volili Romeo i Julija? Ovaj film mi se nije naročito dopao. Spor je i opterećenem melodramom. Ipak, pogledaću i ostale filmove Jovana Živanovića.

Usuđujem se da ga ocenim

5/10

Kako su se voleli Romeo i Julija? (Jovan Živanović, 1966)

            Interesantan urbani film kojim je Jovan Živanović zaslužio moju potpunu pažnju. Imam utisak da je Živanović neposredno pre stvaranja ovog filma gledao Knife in the Water (1962) Romana Polanskog, najviše zbog hemije između neustrašivog mladog “nitkova” i sredovečnih privilegovanih očajnika. Takođe, mislim da je KSSVRIJ uticao na epizodu iz Rovinja u seriji Grlom u jagode (1976).

            Par scena snimanih u Beogradu i kadar kafane Sunce su mi bile naročito interesantne.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

8/10

Singing' in the Rain (Stanley Donen and Gene Kelly, 1952)

          Gledajući po drugi put ovaj film kojim sam nekada bio oduševljen uočio sam da me sada ne impresionira kao nekada. I dalje je ovo izvanredna sataira holivudskog “šoubiznisa” i direktna kritika štancovanja neih filmova, ali i sam ovaj film podleže određenim žanrovskim konvencijama. Film se osvrće na dolazak zvuka na film sa čime je došlo do velikih promena u filmskoj industriji. Za razliku od Sunset Blvd. (1950) koji me je nedavno očarao kao nekad, Singing’ in the Rain nije ostavio tako snažan utisak. Ipak, ovo je i dalje jedan izuzetan film.

 

Usuđujem se da ocenim ovaj film

9/10

Rams (Grímur Hákonarson, 2015)

           Film je bio u selekciji festivala Slobodna Zona u organizaciji Alternativnog Centra za Devojke sam mogao da ga pogledam besplatno, što je okej (usled losih projekcija pitanje je da li ću ikada ponovo dati novac za bioskopsku kartu u Kruševcu)

        Film je režirao meni nepoznad islandski reditelj. Film je u suštini o ljudima i ljudima, o ovcama i ljudima i o ovcama i ovcama, o ovcama i ovčijim bolestima.

         Osnovna motiv ovog film je bratska ljubav dva usamljena poljoprivrednika u poznim godinama kojie iz ne sasvim jasnih razloga ne razgovaraju već godinama.

    Film prati turbulentno vreme jer ovce koje za oba brata predstavljaju bukvalno sve što imaju, oboljevaju od opake bolesti. Niz slučajeva u vezi sa ovcama (naravno) dovode do toga da se njih dvojica pomire.
Film je pristojan, ali za moj ukus previse klasičan, spor i impotentan. Da sam stariji verovatno bi mi se više svideo.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

7/10

The Witch (Robert Eggers, 2015)

            Vizuelno lep film (sniman po oblačnom vremenu u naizlged nedirnutoj prirodi) o izgnanoj porodici koja živi izolovano od društvene zajedince. Ovu porodicu opsedaju mračne sile koje je dovode do uništenja.

Film možemo posmatrati kao priču od nemogućnosti egzistencije van zajednice (grada, države), pa istovremeno kao film izuzetno konzervativnih vrednosti (porodicu izbacuje iz zajednice usled nepridžavanja vladajućem verskom kanonu i porodica biva izopštena što dovodi do njenog raspadanje).

Film je izuzetno napet, nažalost, samo do prve polovine trajanje koja je obećavala izuzetnost. Bez obrzira na njegove scenarističke mane, ovo je i dalje sasvim pristojan žanrovski film, u rangu zapaženijih horora poslednjih godina The Conjuring (2013) i The Babadook (2014).

Usuđujem se da ocenim ovaj film

8/10    

Onibaba (Kaneto Shindô, 1964)

            

            Reditelj ovog japanskog filma preminuo je pre dve godine u stotoj godini života. Kao vrlo plodan autor za sobom je ostavio 45 filmova u ulozi reditelja. Pored ovog, od njegovih filmova sam pogledao samo još samo Hadaka no shima aka The Naked Island (1960). Ovaj pastoralni film, smatram za jedan od omiljenih japanskih filmova.

            Što se tiče filma Onibaba ovo je film kojem retko što mogu da zamerim, ali osnovni problem je njegov izuzetno spor tempo. Verovatno je povezano sa mojim ličnim raspoloženjem i sa time što sam film gledao kući, ali sam već nakon dve trećine filma počeo polako da preskačem scene. Da sam film gledao u bioskopu, verovatno ne bih izašao i odgledao bih ga do kraja. Ovako, iako sam svestan da je film odličan, nisam izdržao da ga odgledam do kraja. Kajem se zbog toga.

Ne usuđujem se da ocenim ovaj film

The Big Short (Adam McKay, 2015)

      Tražeći izuzetno dobro komponovan kadar za skrin šot na ovom blogu, u ovom filmu bio je gotovo nemoguć zadatak. Time je jasno da je ovo vizuelno prilično neiteresantan film. Osnovni kvalitet ovog filma je njegov scenario. Reditelj ovog film je ujedno i njegov koscenarista. Adam McKay je meni poznat kroz korektno napisane i pristojno režirane  komedije Anchorman: The Legend of Ron Burgundy (2004), Talladega Nights: The Ballad of Ricky Bobby (2006) i Step Brothers (2008). Od poslednjeg pomenutog filma sam prestao da prativ rad ovog autora, ali me je hajp  stvoren oko The Big Short (film je dobio Oskara za najbolji adaptirani scenario) me je inspirisao da poklonim mu poklonim pažnju.

           Ono što je osnovna vrednost ovog filma je njegovo bavljenje aktuelnom ekonomskom krizom koja je zavladala globalizovanom kapitalističkom ekonomijom. Posledice ove krize se, naravno, osećaju i u Srbiji, a i sami smo svedoci fenomena narastanja i pucanja housing bubble-a kojem je posvećana velika pažnja u ovom filmu (Housing Bubble je ekspanzija investiranja u nepokretnosti koja nije praćena srazmernim privrednim rastom – za bolje objašnjenje pročitajte izuzetno razumljivu knjigu Pola Krugmana Povratak ekonomije depresije i svetska kriza 2008, prevedena 2010. izdavač Heliks, Smederevo). Ime The Big Short  deluje kriptično, ali je u stvari samo termin iz ekonomije koje ima veze sa trgovinom akcijama (biće vam jasniji ukoliko pročitate knjigu).

    Rezimiraću, kao esej o krahu svetske ekonomije sa dramaturškom podloškom ovaj film je uspeo, jer na relativno zabavan način govori o stvarima koje većina ljudi ne želi da sluša, ali sam film kao film nije vizelno intersantan pa čak je i doasadan i prilično prosečan (čak i za niske holivudske standarde).  

Usuđujem se da ocenim ovaj film

5/10

The Stone Roses: Made of Stone (Shane Meadows, 2013)

            Dokumentarac o samoproklamovano “najvećoj” muzičkoj grupi na svetu me je naveo da ponovo poslušam dva studijska albuma ovog mančesterskog sastava. Trebalo bi da je to dobro, zar ne?

             Film je režirao Shane Meadows koji je, po sopstvenom priznanju ko veliki ljubitelj ovih muzičara. Dokumentarac je pristojno odrađen, ali još uvek nisam siguran šta bi trebalo da mislim o Meadows-u kao reditelju.

Kao srednjoškolac sam veoma cenio njegove filmove Dead Man`s Shoes (2004) i This is England (2006), ali sam nedavno pogledao Somers Town (2008) i serijal This is England `88 (2010) i nisam bio naročito zadivljen ovim ostvarenjima. Film This is England sam doživeo kao iskreno bavljenje marginalcima pri čemu se njihovo nezadovoljstvo naglašava žestokim, agresivnim ispadima koje stvaraju utisak kako izlaza iz njihovog potlačenog položaja nema. Serijal This is England `88 deluje neverovatno  razvodenjeno, a kada pokušava da priča o teškim stvarima nedvosmisleno ulazi u čistu patetiku. Nekadašnji skinhedi deluju sasvim pristojno, a često i naivno i komično. Ovo se može opravdati priliagođavanju samom medijimu - jer bi se za televiziju i trebalo stvarati mlaki sadržaj (je l` te).

Ipak, ja njemu kao reditelju to ne opraštam, mada moram priznati da mi je Somerstown iako takođe mlako ostvarenje, znatno manje smetao od već pomenutog serijala. Dokumentarac Made of Stone donekle vratio veru u Meadowsa, zbog toga se..

Usuđujem da ga ocenim 7/10

Nemirni (Kokan Rakonjac, 1967)

            Prerano preminuli reditelj Vojislav - Kokan Rakonjac je ostavio iza sebe ovaj prilično dobar film o omladini za čiji je nemir, naizgled, odgovoran rokenrol koji ih tera na promiskuitet i neposlušnost. Film je na prvi pogled pravljen za roditelje koji su nezadovoljni načinom na koji njihova deca žive, ali istovremeno pokazuje licemernost roditelja, i ostalih “odraslih osoba”. A kako film odmiče Rakonjac je sve oštriji prema odraslima, a sve više naglašava suštinsku iskrenost, čednost i naivnost omladine koja pokušava da “odraste”.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

8/10

P.S.: Skrinšotovao sam prilično interesantan kadar na kojem je očigledna montaža u okviru samog kadra. Kadar ima veliku dubinsku oštrinu kao i čuveni kadar u Velsovom filmu Citizen Kane (1941). U prvom planu je priča koje se gradi između dva lika, dok u pozadni vidimo Milenu Dravić koja je priča za sebe. 

Dvoje (Aleksandar Petrović, 1961)

            Budući da sam oduvek voleo filmove Aleksandra Petrovića, odlučio sam da je vreme da pogledam i ovaj film (dugo sam odbijao da ga pogledam zbog nedostupnosti snimka odgovarajućeg kvaliteta, poklekao sam jer sam nedavno ponovo pogledao odličan i ovom filmu vrlo sličan film Dani (1963) istog autora).

            Dvoje je priča o kratkotrajnom periodu zaljubljenosti, koja usled ne sasvim definisanih razloga ne uspeva da se razvije u ljubav. Ovim urbanim filmom Aleksandar Petrović se, u mojim očima, zacementirao u sam vrh domaćih reditelja. 

            Referenca na vožnju vespom iz filma Roman Holiday (Willam Wayler, 1953) je očigledna.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

8/10

Trainwreck (Judd Apatow, 2015)

           Prva sezona Love serijala podsetila me je koliko je solidno sve u šta Judd Apatow umeša prste i podstakla me je da ponovo pogledam jednu od omiljenih serija Freeks and Geeks (prvi put sam ovu seriju gledao u osnovnoj/srednjoj školi na RTS-u, a kasnije ponovo na računaru tokom prve godine fakulteta).

Izuzetnost ove serije me je navela da proverim da li sam propoustio neke kreativne aktivnost ovog komičarskog genija. Saznao sam da je Apatow režirao film Trainwreck čiji scenario potpisuje stand up komičarka Amy Schumer. Pod pretpostavkom da se Apatow ne bi upustio u nešto što se meni neće svideti, odlučio sam da pogledam ovaj film. Moram da priznam da sam se delimično pokajao.

            Iako film ima mnogo dobrih delova, ono u čemu ne uspeva je uspostavljanje  emocionalne veze sa gledaocima (barem mu to nije uspelo kod mene) iako se svojski trudi da u tome uspe. Ovo je dovelo do toga da je preko dva puna sata koliko traje ovaj film, bude previše da zadrži moju pažnju. Druga polovina filma posebno deluje razvučeno. Budući da je režija u suštini manipulisanje vremenom i stvaranje određenog ritma u filmu, može se zaključiti da Apatow nije naročito uspešno režirao ovaj film, što ne znači da ću prestati da pratim njegov rad.

            Da se nije služio melodramatskim alatima, ovaj film bi kao čista komedija bio znatno bolji. Ipak,  iovako je ovo sasvim pristojna komedija.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

6/10

Stalker (Andrei Tarkovsky, 1979)

           Ponovo sam pogledao jedan od mojih omiljenih filmova iz srednjoškolskih dana. Nisam siguran da li sam ga tad razumeo, kao što nisam siguran da li sam išta razumeo i nakon ovog ponovnog gledanja. Ono što je jasno je da je ovo film koji mora da se pogleda više puta. Ne želim rečima da opsujem ono što trenutno osećam prema ovom filmu. Ostaviću to za sebe.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

10/10

Il racconto dei racconti (Matteo Garrone, 2015)

Ovo je film na kojim se upaznajem sa ovim rediteljem. Bez obzira na loš CGI i neke izuzetno neuverljivo režirane scene, danima nisam mogao da se otresem od nedefinisdanih osećanja koja je u meni probudio ovaj film (to svakoako ide u prilog filmu). Drago mi je da se sam se upoznao sa ovim rediteljem, jer mi se čini da ima šta da ponudi. Film ću nekad pogledati ponovo.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

7/10

P.S.: Na delimično loš utisak koji sam izgradio o ovom filmu svakako je uticao kvalitet projekcije koji je u kruševačkom bioskopu vrlo nizak. Trejler sam pogledao na 23 inčnom IPS panelu u 720p rezoluciji i vizuelno je obaj film delovao kao precizno komponovana i raskošno snimljena bajka živih boja. Bioskopska projekcija je bila nedovoljno svetla, slabo kontrastna, nedovoljno oštra. Projekcija je bila toliko loša da sam izgubio želju da ponovo idem u ovaj bioskop.  

Nefokusirana papazjanija režimskog reditelja - Uzavreli grad (Veljko Bulajić, 1961)

Pogledao sam film Veljko Bulajića i slobodno mogu reći da film deluje kao da dolazi iz zemlje čija je kinematografija na početku svog razvoja. Sa ovim filmom to je i bio slučaj.

Bez jasnog fokus, Bulajić bi želeo da nam ispriča sudbine svih junaka, očekujući da izazove empatije velikog broja raznovrsnih gledalaca. U nastojanju da udovolji svima film nema jasan fokus. Ovo je priča o ljudima čiji su životi promenjeni usled agresivne industijalizacije u SFRJ neposredno po završetku Drugog svetskog rata.

Bulajić hoće da nam ispriča kako ta trenutna situacija u SFRJ utiče na različite profile ljudi (vođu radnika, nepismene seljake, mladiće, devojke, montera – plejboja, "dame iz Rovinja"...). Za razliku od Altmanovog Nešvila, Bulajić ne ospeva da se snađe sa velikim brojem glavnih aktera čiji se životi menjaju u isto vreme u istom mestu.

Zbog toga, barem ovim filmom, Bulajić ne odaje utisak snažnog autora, već onog koji bi da udovolji svima.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

4/10.

P:S.: U par kadrova ovog filma kada rukovodilac gradilišta odlučuje kojih radnika želi da očigledno se oslikav ideologija jugoslovenkog real socijalizma. Zločini kao što su krađa od kolege radnika i krađa zadružnog novca se osuđuju, dok krađa buržujeske posluge ne podleže sankcijama. Nije bitno da li neko krade,  ključno je od koga krade.

Link https://youtu.be/IZ9lxjjYuqQ