Don't Breathe (Fede Alvarez, 2016)

Vrlo pristojan mali film koji mi se ipak nije svideo.

Upoređujući ovaj film sa nedavno odgledanim It Follows (2014), ovaj deluje kao znatno slabije ostvarenje. Oba filma su mali, jednostavni horori. Ono što ih razlikuje je neprisustvo/prisustvo transcendentnog, onostranog.

Mislim  da glavni problem ovog filma je što je glavni negativac istovremeno vrlo racionalan i potpuno sulud. Reditelj se nije odlučio da li će potpuno demonizovati negativca ili će mu pak dati jedan prijemčiviji ljudski oblik.

Upravo zbog toga, gledalac će, iako zabrinut za sudbinu junaka ovog filma, usmriti pažnju i na glavnog negativca, pokušaće i njega da razume.

Pokušaj razumevanja dovodi to toga da u ovom filmu nema prisustva nečega mračnog, nekakvog iskonskog zla.

To znatno sputava ovaj film

Pa se tako usuđujem da ga ocenim

5/10

Annie Hall ( Woody Allen, 1977)

Pre nekih desetak godina, ovaj film mi se vrlo dopao. Danas, nakon drugog gledanja, mogu reći da je scenario zaista dobro napisan, ali da emotivna identifikacija (koje je nekad bila prisutna) izostaje.

Film sam pogledao, jer sam nakon gledanja Irrational Man-a, želeo da se podsetim ranijih Alenovih radova. Annie Hall, bez sumnje, trijumfuje nad Irrationa Man.

Smatram da je interesanto napomenuti, da je Alen (pored toga što konstantno ponavlja načela u koja je ubeđan), u filmu Irrational men, ponovio sintagmu – mental masturbation i čitavu pozadinsku priču iza ove sintagma. Nije da mi smeta, samo napominjem.

Film je dakle, izuzetno duhovit i vrlo ujednačen.

Pa se usuđujem da ga ocenim

9/10

Mother! (Darren Aronofsky, 2017)

Iako mi simbolika ovog filma nije bila sasvim jasna, film mi se donekle svideo, mada je, čini mi se, daleko od mojih omiljenih filmova ovog reditelja. Repriziraću neke od njegovih filmova, da bih se u to uverio.

Što se tiče ovog filma, konstantan osećaj nelagode koji proizvodi kamera, je zaista uspeo, pa

Se usuđujem da ocenim ovaj film sa

8/10

Irrational Man (Woody Allen, 2015)

Tokom godina pogledao sam mnoge Alenove filmove: Take the money and Run (1969), Bananas (1971), Everything you Wanted to Know about Sex But Were Afraid to Ask (1972), Sleeper (1973), Love and Death (1975), Annie Hall (1977), Interiors (1978), Manhattan (1979), Stardust Memories (1980), A Midsummer Night’s Sex Comedy (1982), Zelig (1983), The Purple Rose of Cairo (1985), Hannah and Her Sisters (1986), Crimes and Misdemeanors (1989), Shadows and Fog (1992), Husbands and Wives (1992), Deconstructing Harry (1998), Small Time Crooks (2000), Anything Else (2003), Match Point (2005), Scoop (2006), Cassandra’s Dream (2007), Vicky Christina Barcelona (2008), Whatever Works (2009), Midnight in Paris (2011), To Rome with Love (2012) i sada sam pogledao Irrational Man (2015).

Dakle pogledao sam 27 od njegovih 47  dugometražnih filmova.

Iako sam većinu pogledao vrlo davno, neke od njih zaista volim i sigurno ću ih pogledati ponovo.

Njegovi filmovi su komični i kada se trude da budu ozbiljni. 

Iako većina kritičara ceni njegove ozbiljnije drama, meni se čini da je Allen zaista najbolji kada se očigledno trudi da bude smešan.

Ukoliko bih sada birao njegove najbolje filmove (tj. one koji su ostavili najači utisak). Rekao bih da su to: Zelig, Annie Hall, Manhattan, Shadows and Fog, Deconstructing Harry i Small Time Crooks. Mada bih u ovu listu mogao da dodam gotove sve njegove rane komedije.

Allenov opus je, evidentno, vrlo obiman, ali zašlužuje pažnju.

Ne bih rekao da je to slučaj sa filmom Irrational Man. Iako je sasvim pristojan, mislim da je ovo jedan od njegovih slabijih filmova.

Iz ove perspektive mi deluje nekako pretenciozno. Upotrebiću reči majke junakinje ovog filma koja opisujući rad filozofa (glavnog lika ovog filma). Ona (na dvadeset drugom minutu) kaže:  He writes very well, very...00:22:44,906 --> 00:22:45,949 Lively. 419 00:22:46,157 --> 00:22:48,451 But it's a triumph of style.420 00:22:48,869 --> 00:22:51,997 The substance just doesn't stand up to scrutiny. 421 00:22:52,372 --> 00:22:56,209 His ideas are romantic, but so flawed.

Problem sa Allenom filmom, pored toga što nema neke suštine, je što mi ni stil nije naročito živopisan. Štaviše, vrlo je konvecionalan i neupadljiv.

Pogledaću njegove starije filmove da bih se uverio da je nekada snimao zaista dobre filmove.

Što se ovog film tiče

Usuđujem se da ga ocenim

5/10

Hasanaginica (Miodrag Popović, 1967)

Krajem 2014. godine pogledao sam film Čovek iz hrastove šume Miodraga Popovića. Sećam se da mi se taj film svideo i da sam želeo da pogledam njegove ostale filmove.

Posle dugog odlaganja (najviše zbog neprivlačnosti teme koju film obrađuje i epohe u koju je radnja smeštena), konačno sam pogledao film Hasanaginica. Ipak, lična mentalna barijera je bila previše jaka i dovela je do toga da ne posvetim potpunu pažnju ovom filmu, koji je na momente izuzetno vizelno lep. Zahvaljući tome i jednostavnosti ovog filma, pogledaću i ostale filmove Miodraga Popovića.

Što se tiče ovog filma

Usuđujem se da ga ocenim

7/10

Una (Miloš Miša Radivojević, 1984)

Do ovog perioda sam pogleda više filmova Miše Radivojevića.

Filma Una se sećam kroz maglu, što znači da sam ga pogledao odavno kada sam o filmovima znao vrlo malo.

Nakon ponovljenog gledanja, film sam doživao kao relativno jednostavan, ali ipak dovoljno interesantan. Film je učinio da se zainteresujem za ostale radove Miše Radivojevića i Nebojše Pajkića koji je scenarista ovog filma.

Usuđujem se da ocenim ovaj film sa

8/10

David Lynch The Art Life (Jon Nguyen, Rick Barnes, Olivia Neergaard-Holm 2016)

Iako mi je ovaj film bio poprilično dosadan, smatram da bi se iz njega moglo dosta izvući ukoliko bi mu se posvetilo više pažnje.

Iako sam pogledao većinu dugometražnih Linčovih filmova i njegovom privatnom životu nisam znao mnogo.

Ovaj film predstavlja upravo to – hronološki poređane priče iz njegov života – čiji je narator Linč lično.

Ono što je meni u ovom filmu bilo interesantno jesu isečci iz njegovih kućnih video i Linčove slike i fotografije (o kojima ne znam dovoljno – ali ono što poznajem me ne impresionira naročito).

Ipak, Linč se nameće kao interesantno figura čijim radovima treba posvetiti izvestan stepen pažnje, pa ću to ubuduće i uraditi.

Što se samog filma i autora istog tiče, čini mi se da nisu uradili naročito dobar posao...

Pa se tako usuđujem se da ocenim ovaj film

6/10 

Wonder Woman (Patty Jenkins, 2017)

Od ovog filma sam verovatno očekivao previše. Film o ženkom superheroju je snimila žena koja je režirala film Monster iz 2003. (koji nikada nisam pogledao, ali me je neko davno ubediio da je to dobar film). S toga sam bio spreman na priču sa  dobro razvijenim i snažnim ženskim likovima, sa neizostavnom feminističkom notom. Iako toga dnoekle ima, film se negde nakog polovine pretvara u tipičan, vrlo površnu besmislenu superherosjsku akciju.

Da bio kraći i da je druga poglovina bolje izvedena, ovo bi bio prilično pristojan film. Ovako...

Usuđujem se da ga ocenim

5/10

P.S. : Upoređujući ovaj film sa nedavno pogledanim filmom Prejekat A sa Džeki Čenom, CGI akcione scene visokog kvaliteta deluju impotentno u odnosu na scene u kojime prikazuju Čenove kaskaderske veštine.

Seinfeld Četvrta sezona (Larry David, Jerry Seinfeld, 1992 - 1993)

Pogledao sam četvrtu sezonu i čini mi se da kvalitet polako opada. Ipak i dalje je zadovoljavajuće zabavna, pa ću nastaviti da je gledam.

Vrlo mi je simpatična samorefleksivnost ovog serijala, jer se  u poslednjoj epizodu ovoe sezone konačno dotiču činjenice da Jerry Seinfeld ne zna da glumi.

Usuđujem se da ocenim ovu sezonu sa

7/10

It Follows (David Robert Mitchell, 2014)

Pogledao sam ovaj vrlo jednostavan i efektan film. Ne ulazeći dublje u značenje glavne metafore, posmatrajući ga vrlo površno, film dobro funkcioniše. Vrlo jednostavna premisa se elegantno razrađuje do izvesne mera, ali ostvlja dosta slobode za tumačenje.

U tumačenje ovog filma neći ni ulaziti, jer me je zabavio, toliko da nisam želeo da tragam za njegovim nedoslednostima.

Meni je to dovoljno...

Pa se usuđujem da ga ocenim

9/10

Westworld (Jonathan Nolan i još neki ljudi, 2016– )

Ova serija mi je već duže vreme stojala u voč listi, odlučio sam da je pogledam, ali nisam naročito zadovoljan.

Kada je narativ smešten u izmaštani svet budućnosti, vrlo je bitno da taj svet bude izgrađen po izvesnoj logici i da deluje kompaktno.

To nije slučaj sa ovim svetom (tokom čitavog serijala se čini da u prostorijama u kojima se vrši reparacija robota ne postoji video nadzor - da bi u poslednjoj epizoda videlo da video nadzor, ustvari, postoji – ali da je u toku prvih devet epizoda jednostavno ignorisan), jer u njemu postoji niz nelogičnosti u koje ne bih želeo da ulazim, s druge strane ideje nisu naročito inteligentne, a emocionalna konekcija nije dovoljno sanžna da bih ove nelogičnosti zanemario...

Tako da se usuđujem da je ocenim

6/10

Miss Peregrine's Home for Peculiar Children (Tim Burton, 2016)

Pogledao sam najnoviji film nekada (tokom srednjoškolskih dana) najomiljenijeg reditelja.

Poslednji njegov film koji mi se zaista svideo je Svini Tod koje sam pogledao negde tokom 2008. godine. Alisu sam pogledao sa zakašnjenjem i nisam bio oduševljen, a Frenkenvini sam pogledao negde u vreme kada je izašao i sećam se da sam bio relativno zadovoljan.

Usled loših kritika Dark Shadows sam ignorisao, ali sam odlučio da pogledam njegov poslednji film ne bi li se prespitao sopstveni odnos prema njegov stilu.

Scenografija ovog filma je zaista izuzetna, ali kadriranje i nije naročito interesantno.Priča je delimično konfuzna i ne uspeva da izazove emocionalnu identifikaciju. Jedna vrednost ovog filma su njegovi relativno živopisni likovi i izvesna vizuelna rešenja koja su karakteristična za većinu Bartonovih filmova.

Ovo jeste Bartonov film, liči na njega, ali nije naročito dobar.

Pa se usuđujem da ga ocenim

7/10

Project A (Jackie Chan, Sammo Kam-Bo Hung , 1983)

Sećam se da sam kao dete obožavao filmove Brus Lija, Džeki Čena i ostale akcione filmove ovog tipa.

Tokom srednjoškolskih dana sam ih gotovo potpuno odbacio, smatrajući ih za neuverljivo režirane i infantilne.

Posle dužeg vremena odgledao sam film koji je napisao i režirao Džeki Čen.

Film nije uspeo da me zainteresuje svojim narativom, ali su kaskaderske veštine Džeki Čena zaista impresivne. Smatram da film kao celine nije naročito uspeo, ali su neke scene neverovatno vizuelno atraktivne i zaista duhovite.

Momenat u kojem Čen visi sa sata čitam kao omaž klasiku Harolda Lojda – Bezbednost na poslednjem mestu, a Džeki me je podsetio i na Bastera Kitona, kojem moram posvetiti više pažnje.

Imajući na umu da je Čen imao samo 29 godina, kada je snimio ovaj film, uprkos njegovim nedostacima...

Usuđujem se da ga ocenim

7/10

Tajvanska kanasta (Goran Marković, 1985)

Goran Marković polako postaje jedan od mojih omiljenih reditelja (na stranju njegova politička ubeđenja). Trenutno sam pogledao gotovo njegov čitav opus i zaista mogu da kažem da on gotovo nikada nije napravio loš film.

Neki su više dobri, neki manji, ali svi predstavljaju jasnu ideju i poseduju unutrašnju koherentnost.

To je slučaj i sa ovim filmom

Pa se usuđujem da ga ocenim sa

8/10

Mindhunter Prva sezona (Joe Penhall, 2017)

Pogledao sam prvu sezonu ovog serijala. Raniji radovi ovog autora mi nisu poznati, ali ovo je prilično pristojno realizovana ideja o počecima istraživanja lika i dela serijskih ubica.

David Fincher je režirao četiri epizode ovog serijala, mada moram priznati da nisam primetio stilske razlike između njegovih i ostalih epizoda (Inače, vrlo davno sam pogledao njegov Zodiac i sećam se da mi je bio dosadan, sa ovim serijalom to nije slučaj).

Nastaviću da gledam i ubuduće,

A ovu sezonu ću oceniti sa

8/10

Druga strana svega (Mila Turajlić, 2017)

Pogledao sam novi film Mile Turajlić i nisam naročito oduševljen (posebno ako se na ovaj film gledao kao na priču o iznevernoj revoluciji – kratkometražni film LIce revolucije je po meni znatno bolji film na tu temu).

Ovom filmu na prvom mestu mu zameram njegove ideološke vrednosti. Nije mi jasno kako se Srbijanka Turajlić tokom svog aktivističkog perioda nije susrela sa nekim profesorom sociologije koji bi joj objasnio neke stvari, na prvom mesto šta je komunizam.

Takođe, priča o fotografiji sa kraljem prilikom proglašavanje jugoslovenske zajednice i snimanje proslave Uskrsa u stanu mi ukazuje na to da je porodica Turajlić ipak poprilično konzervativna (iako na izgled progresivna i liberalna).

Ipak, metafora sa samim stanom i vratima je poprlična uspela (na sličan način kao i metafora sa Avalom u prethodnom filmu), tako da je ovaj film poprilično uspeo.

Usuđujem se da ga ocenim

8/10