Paranoid Park (Gus Van Sant, 2007)

Do ovog perioda sam od Gus Van Sant-a pogledao Good Will Hunting (1997), Psycho (1998), segment u To Each His Own Cinema (2007) i Milk (2008).

Sve ove filmove sam gledao pre više od 7 godina, pa sam odlučio da se ponovo posvetim radu ovog reditelja.

Paranoid Park priča priču na nelinaran način, ali je ipak sve prilično jasno.

U suštini ovaj film je vrlo jednostavan, relativno spor, ali ne i dosadan.

Reditelj uspeva da stvori autentičnost.

Pogledaću i njegove ostale filmove.

Usuđujem se da ga ocenim

8/10

Gosford Park (Robert Altman, 2001)

Do sada sam pogledao delić Altmanovog opusa.

MASH (1970) sam pogledao u srednjoj školi, dok sam Nashville (1975) pogledao pre par godina.

Ono, po čemu je Altman poznat, a to je filmska priča koja uključuje veliki broj aktera, prisutno je i u filmu Gosford Park.

Prvi kadrovi su me podsetili na serijal Downton Abbey (2010 – 2015) koji sam dugo pratio.

Naravno, kreator ovog serijala, Julian Fellowes je scenarista Altmanovog filma.

Iako mu ne mogu mnogo toga zameriti, film mi nije bio interesantan.

Iz sadašnje perspektive deluje mi da dominira scenario, a ne režija. Više se oseća Fellowes, manje Altman.

Pogledaću i ostale Altmanove filmove.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

7/10

Jutro ce promeniti sve (Goran Stankovic, Vladimir Tagic, 2018)

Sa radom Gorana Stankovića sam se upoznao na Festivala Etnološkog Filma kada sam pogledao njegov Polazak (2010). Sećam se da mi se film vrlo svideo, pa sam ga kasnije tražio na internetu i pogledao ga ponovo.

Privučen temama koje serijal obrađuje, željno sam ga iščekivao.

Iz najava sam zaključio da je ovo vrlo ambiciozan poduhvat i potajno sam se nadao da će neko artikulisano da obradi probleme generacije kojoj i ja pripadam. Želeo sam ovaj serijal za moju generaciju predstavlja ono što je (kako ja verujem) predstavljao Grlom u jagode za bejbibumere.

Nakon pogledanog pilota, uplašio sam se da ovaj serijal neće ispuniti očekivanja, ali sam se ipak nadao da će naredne epizode biti uspešnije.

To se na žalost, nije desilo, pa sam već negde od 10 epizode, prestao da iščekujem nove epizode i počeo da ih gledam 5 – 10 dana nakon njihovog prvog emitovanja (kad stignem – a nije kao da imam malo slobodnog vremena).

Glavna stvar koju zameram ovoj seriji je neautentičnost likova. Mislim da je većina likova nedovoljno dobro razvijena. Svi su nekako na pola. Zaista deluje šuplje.

Živeo sam u Studentskom Gradu, slušao sam i voleo kompilaciju Jutro će promeniti sve (većina pesama je komunicirala sa mnom). Ostale pesme koje prate ovaj serijal su mi poznate.

Ipak, ono što mi deluje nepoznato su likovi. Izostaje identifikacija.

Njihova šupljina i nedoslednost se može pripisati stereotipizaciji i idealizaciji. Ovakvo površno svođenje dovodi do toga da glavni akteri deluju kao likovi iz Telenorovih reklama –mistični, privlačni, koji kao da se uvek zabavljaju, koji nemaju finansijske probleme, i koje se pravljeni da odaju iluziju suštine, ali ja primećujem njihovu prazninu.

Na ovoj liniji, ovaj serijal me je podesetion na web serijal #Samo kažem. Ipak čak mi je i #samokažem draži, jer deluje kao da nema pretenzije da ide duboko.

Reditelji su želeli da ovaj serijal bude generacijski urlik.

Ipak, to nisu uspeli.

Zaista mi je krivo što mi se ovaj serijal nije svideo.

Dobro je što imam Grlom u jagode na DVD-ju.

Usuđujem se da ocenim

6/10

South Park Dvadesetdruga sezona (Trey Parker, Matt Stone, 2018)

Nedovoljna upoznatost sa aktuelnim prilikama u SAD-u, me je sprečila da u potpunosti uživam u ovom serijalu...

Ipak, South Park je i dalje gledljiv i na momente vrlo duhovit.

Čini mi se ipak, da ova poslednja sezona svojim kvalitetom ne nadmašuje prethodnih par...

Usuđujem se da je ocenim

7/10

P.S.: Direktno citiranje Komunističkog manifesta mi je bilo smešno

Memories of Murder (Joon-ho Bong , 2003)

Sa radom ovog reditelja sam se upoznao pre par godina kada sam pogledao The Host (2006) – iako mi je ovaj film bio poznat još u vreme njegovog bioskopskog prikazivanja, pogledao sam ga tek negde 2012 - 2014.

Sećam se da je film bio neobični spoj komičnog i tragičnog i da mi se u načelu svideo.

I u ovom filmu imamo sličan spoj.

Film govori o vrlo ozbiljnim temama, ali je često razigran kada tretira iste.

Sto se tice njegove vizuelizacije. Kadrovi su su dobro komponovani i cesto vrlo složeni.

Ovaj reditelj definitivno zaslužuje moju pažnju.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

9/10

Sid and Nancy (Alex Cox, 1986)

Iako nisam naročito uživao u ovom filmu, Alex Cox je reditelj koji zaista ima šta da ponudi.

Njegov film Walker (1987) pogledao sam prilikom pripremanja master rada, sećam se da sam ga slično doživeo. Oba ova filma su vrlo inteligentno režirana, ali me je nedostatak strpljenja sprečio da u njima uživam.

Imajući na umu tematsko slični film Bohemian Rapsody (2018) koji sam nedavno pogledao, Sid and Nancy briljira u svakom pogledu.

Kadar u kome vidimo par koji se ljubi, dok oko njih u sloumoušunu pada kiša smeća, savršeno sumira film i odnos ova dva anti-heroja. Ovaj kadar je jedan od najupečatljivih koje sam video u poslednje vreme.

S toga se usuđujem da ga ocenim

8/10

Widows (Steve McQueen, 2018)

Prvi susret sa radom ovog reditelja sam imao u novootvorenoj Sali Cineplexx bioskopa u Delta Sitiju krajem 2011. godine. Znanje o kvalitetu ovog reditelja, prethodila je susretu sa njegovim radom, pa mi se film verovatno zbog toga i svideo.

Nakon toga sam početkom 2014. u Domu sindikata u Beogradu, pogledao njegov hvalospevni Dvanaest godina rob (2013). Iako sam primetio značaj ovog filma, on me nije impresionirao.

Nakon toga sam u Okupiranom bioskopu Zvezda početkom 2014 pogledao na lošoj projekciji pogledao film Glad (2008). Ni ovaj film mi se nije naročito dopao.

Počeo sam da se pitam zbog čega je ovaj redietelj toliko cenjen.

Nakon odgledanog njegovog najnovijeg filma (pogledao u maloj Sali br. 4 u Kombak areni – nekadašnji Dom sindikata, cena karte 300 dinara u ponedeljak 10.12.201 - filmski dan) moram da priznam da mi ovaj reditelj i dalje nije jasan.

Nisam siguran šta da mislim o ovom filmu. Na momente se mogu videti inteligentna rediteljska rešenja, sa druge strane ovaj film je često banalan i neuverljiv.

Pratiću i dalje radove ovog reditelja u nastojanju da otkrijem šta je zapravo to što ga čini velikim rediteljem (ako to uopše jeste).

Usuđujem se da ocenim ovaj film

7/10  

Teret (Ognjen Glavonic, 2018)

Sa imenom Ognjena Glavonića sam se susretao više puta, ali nikako nisam imao priliku da pogledam neko od njegovih ostvarenja (osim njegovom segmenta u omnibusu Oktobar (2011) ).

Ovim filmom je reditelj pokazao da ima šta da ponudi. Film je režiran ujednačeno i ima prilično spor tempo. Na momente deluje vrlo tromo i lenjo.

Ali, začudo, nije dosadan.

Bez obzira na to film nije uspeo da u meniu izazove snažnu emocionalnu reakciju, možda baš zbog njegove prevelike smirenosti i stilske suptilnosti.

Ipak, ovo je reditelj čije ću radove pratiti.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

7/10

P.S.: Film sam pogledao u okviru festivala autorskog filma.

Projekcija je bila u velikoj Sali DKSG-a 30.11.2018. u  19h. Cena karte 200 dinara.