Requiem for a Dream (Darren Aronofsky, 2000)

Otkako pišem ovaj blog jedini film ovog reditelja koji sam pogledao je Mother!. 

Requiem for a Dream sam pogledao prvi i jedini put tokom srednjoškolskih dana i tada je snažno uticao na mene. Toliko snažno da mi je ovaj reditelj ubrzo postao jedan od omiljenih, a nakon odgledanog filma Pi (1998), vrlo željno sam išekivao The Fountain (2006) koji me je dotakao, ali se sećam da mi je i tada delovao previše patetično. The Wrestler sam pogledao otprilike u vreme kada se pojavio na dividiju i bio delimično ravnodušan, Black Swan (2010) sam pogledao u bioskopu, Noah (2014) san pogledao na jedvite jade, a i grafička novela mi je bila naporna.

Requiem for a Dream me danas ne impresionira. Iako je nesumnjivo reč o atraktivno snimljenom i montiranom filmu, nisam siguran kada specifičan stil služi za adekvatnije prenošenje značenja, a kada je tu iz nekog drugog razloga. Vrlo rano se u filmu naznačava da će sve narativne linije imati tužan kraj i za to je verovatno najzaslužniji zvuk. Mislim da ovo zloslutno korišćenje zvuka kvari dinamiku filma jer nam već nakon prve četvrtine filma biva jasno u kom smeru će se kretati priča, što umanjuje njenu dramatičnost. Ipak, na momente film deluje snažno iskreno, verovatno zahvaljujući ubedljivoj glumi. I drugi filmovi Aronovskog zaslužuju novi pogled. Što se ovog tiče

Usuđujem se da ga ocenim

7/10

Monty Python and the Holy Grail ( Terry Gilliam, Terry Jones, 1975)

Čini mi se da je moj prvi susret sa Pajtonovcima bio putem Life of Brian. Preporuke na koje sam često nailazio u časopisu Total Film su me navele da pogledam taj film, ali mi se čini da ga nisam naročito razumeo, pa mi se nije ni svideo. Ipak nastavio sam da gledam njihove radove i čini mi se da sam ih zaista zavoleo tek u drugoj godini fakulteta kada sam počeo da gledam njihov Leteći cirkus koji sam do sada pogledao dva puta u celosti (i koji ću uskoro ponovo pogledati). Budući da sam međuvremenu postao obrazovanija osoba, otvorile su se mogućnosti za bolje razumevanje njihovih šala. 

Ovaj film jeste duhovit, ali mu je struktura poprilično slabašna, tako da se ne može zaista nazvati filmom. Ipak, budući da je doista inteligentno napisan.

Usuđujem se da ga ocenim

8/10

The 40-Year-Old Virgin (Judd Apatow, 2005)

Ovaj film sam prvi i jedini put pogledao negde kada se pojavio na dividiju. Sećam se da mi je bio zabavan, ali da nisam bio naročito oduševljen. Danas mi deluje kao korektna komedija, ali ipak slabija od Knocked Up i This is Forty istog reditelja. 

Usuđujem se da ocenim ovaj film

7/10

Atlanta Treća Sezona (Donald Glover, 2022)

Nakon par godina pauze, stiže nam treća sezona. Nalik drugoj sezoni i ova se može posmatrati kao skup nepovezanih/delimično povezanih prič iz istog narativnog univerzuma. Ipak, epizode ovog serijala su neujednačenog kvaliteta i tek par epizoda je zaista dobro, dok se ostatak svojski trudi da šokira i uprkos tome deluje poprilično mlako. Prve sezone se gotovo ni ne sećam, ali ova sezona znatno slabija od druge.

Usuđujem se da je ocenim 

7/10

Licorice Pizza (Paul Thomas Anderson, 2021)

 Ovo nije loš film, ipak izuzev sa par vrlo duhovitih scena, on me nije ni malo dotakao, ni intelektuelno, ne emocionalno. Bilo mi je vrlo teško da ga pažljivo pratim. Pogledaću i ostale radove ovog reditelja, jer, iako je njegov talenat neosporan, pitanje je koliko ja mogu da uživam u njima.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

7/10

The Sadness (Rob Jabbaz, 2021)

Ovo je vrlo neprijatan film za gledanje. Podsetio me je na filmove Takashi Miike, na Pazzolinijev Salo Kao i većina filmova ovog tipa i on je definitivno metafora za nešto, ipak bio mi je toliko neprijatan, da nisam imao stomak da bih ga tumačio. 

Usuđujem se da ga ocenim

6/10

Područje bez signala (Dalibor Matanić, 2021)

 Sa radom ovog reditelja do sada nisam bio upoznat. Šest pedesetominutnih epizoda ovog serijala pokazuju da ume da ispriča smisleno zaokruženu priču koja funkcioniše na više nivoa. Jedan od njih je i jugonostalgija kojoj sam i sam sklon. Ipak, usled previše pozitivnih kritika očekivanja su mi bila previsoka, pa tako i izneverena. Svakako je ovo jedan od kvalitetnijih serijala sa ovih prostora.

Usuđujem se da ga ocenim

8/10

The Tinder Swindler (Felicity Morris, 2022)

Kao srednjoškolac sam bio impresioniran filmom Catch me if you can (Steven Spielberg, 2002) koji odavno nisam pogledao. Ovaj dokumentarac me je podsetio na njega, to je možda njego jedini kvalitet. 

Definitivno predugačak, toliko jasno zauzima stranu de stvara kontra efekat, pa umesto saosećanja izaziva blagi prezir prema žrtvama usled njihove površnosti i naivnosti. Ne ulazeći previše u vrednosti koje se u filmu plasiraju, ovo je prilično osrednje ostvarenje koje ne zaslužuje naročitu pažnju (uprkos činjenici da se kao i The Social Dilemma i Minimalism: A documentary about important things bavi temama koje me interesuju) 

Usuđujem se da ga ocenim

6/10

Boogie Nights (Paul Thomas Anderson, 1997)

 Otkako pišem ovaj blog, pogledao sam samo jedan film ovog reditelja. Boogie Nights sam pogledao samo jednom pre više od deset godina, ali se sećam da mi se nije naročito svideo. Iz današnje perspektive, imajući na umu da je reditelj imao oko 27 godina tokom distribucije ovog filma, film deluje kao delo izrazito zrelog reditelja. Ipak, čini mi se da je ovo jedan od slabijih filmova ovog reditelja. Repriziraću i ostale.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

7/10

Smrtni ishod atletskih povreda (Milica Vučković, Booka, Beograd, 2022)

Ova knjiga bi, navodno, trebalo da opisuje odnos ove autorke sa Vladimirom Tabaševićem. Ako se pažljivo čita, jasno je da je to vrlo realno.  Razumljivo je napisana, ponekad iz nje ispadaju izuzetne misli, ali likovi, a najviše glavni lik, deluju neubedljivo. Čini mi se da bi roman bio znatno uspešniji da je bio iskreniji (u pogovoru se autorka čak zahvaljuje svojoj prijateljici koja je podelila sopstveno iskustvo)