Kozara (Veljko Bulajić, 1962)

Delove ovog filma (spava mama i deo kada Živojinović šakom gura bajonet), pamtim iz najranijeg detinjstva.

Sada sam, po prvi put ovaj film pogledao u celini. Doduše, iz dva puta.

Iako poseduje izvesne kvalitete, čini mi se da ovaj film reprodukuje probleme iz prethodnog Bulajuićevog filma. Naime i ovaj film ima poprilično nefokusiranu priču. Bulajić želi da ispriča priče previše ljudi i u tome se ne snalazi.

Ovaj način pripovedanja je vrlo verovatno refleksija ideoloških načela real socijalističkog društva, pa se na ovo može gledati iz te perspektive. Upravo zbog toga emocionalna identifikacija nedostaje, pa ostajem prilično ravnodušan prema ovom filmu.

Usuđujem se da ga ocenim

7/10

Lost Highway (David Lynch, 1997)

Prvu polovinu filma sam gledao vrlo pažljivo, ali nakon nekih 70 minuta nivo pažnje je značajno opao.

Film me nije naročito zabavio, ali čudni likovi i specifična estetika (Linčove ideje o mračnim mestima, o podvesti, seksu i nasilju prisutne su i ovom filmu).

Na momente duhovit ovaj film neosporno poseduje izvesne kvalitete, ali ipak nije bio po mom ukusu.

Iako se ne slažem sa ovom opaskom (kamera ne reprodukuje stvarnost objektvino, već iz perspektive osobe koji stvarnost posmatra), mislim da je vrlo kul.

S toga se usuđujem da ga ocenim

7/10

Kimi no na wa. (Makoto Shinkai, 2016)

Pogledao sam ovaj film reditelja kojeg nazivaju novim Mijazakijem.

Poređenje sa Mijazakijem je svakako kompliment koji ovaj reditelj zaslužuje.

U filmu sam uživao, pa ću pratiti i njegove dalje radove.

Analizrajući ovaj film iz pespektive rodnih uloga bi se mogao napisati interesantan rad.

Ja ću samo zaključiti da je animacija izuzetna (iako nije po mom ukusu – previše ispolirana, pa deluje nekako vrlo stakleno), da je priča koherentna. Čini mi se da bih se oduševio ovim filmom da sam ga pogledao kao tinejdžer.

Ovako...

Usuđujem se da ga ocenim 8/10

Ko puca otvoriće mu se (Marko Babac, 1965)

Na osnovu informacija sa IMDb-a, ovo je jedini igrani dugometražni film koji je režirao Marko Babac. Film je zabavan. Umnogome me podseća na Godarov Bande à part iz 1964, mada nisam siguran u njihovu povezanost.

Ipak sličnost ovog filma sa francuskim klasikom, stavlja ovaj film u jedan od mojih omiljenih jugoslovenskih filmova iz šezdesetih godina dvadesetog veka.

Priča o marginalcima jugoslovenskog društva smeštena u urbani milje je nešto što meni leži.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

8/10

Get Out (Jordan Peele, 2017)

Bio sam vrlo zainteresovan na pogledam ovaj film.

Na prvom mestu, pogledao sam par epizoda serijala Key and Peel i svidele su mi se, ali nisam pisao o njima. Visoka ocena na Metacritic-u i činjenica da je žanrovski ovaj film okarakterisan kao horor, misterija navela me je da pogledam ovaj film.

Ipak film mi se nije naročito svideo. Čitav film je neki oblike produžene metafore, koja meni nije sasvim jasna. Ako je ovo metafora za potlačnost Afroamerikanaca koja nominalno ne postoji, ali de facto postoji, onda sam delimično razumeo film.

Ipak nisam ni Amerikanac, ni Afroamerikanac, tako da nema snažne komunikacije između mene i ovog filma....

Pa se usuđujem da ocenim ovaj film

7/10 

Inspektor (Milo Đukanović, 1965)

Ovo je prvi film Mila Đukanovića koji sam pogledao. Scenario je napisao Kruševljanin Vlastimir Radovanović.

Film je poprilično dobar. Kadrovi interesanti, priča uglavnom koherenta. Film je u načelu ideološka kritika socijalističkog samoupravljanja. Na vrlo komičan način, ovaj film tretira ozbiljne društvene probleme kao što je pronevera,  korupcija, nepotizam.

Film je sniman u centru Beograda i negde u unutrašnjosti (meni nepoznato mesto).

Pogladaću ostale radove i scenariste i reditelja ovog filma.

Usuđujem se da ga ocenim

9/10

Bezgranična zabava Uspon masovne kulture 1850 - 1970 (Kapar Maze, Službeni glasnik, 2008)

28.09.2017 sam završio sa čitanjem Bezgranične zabave.

Počeo sam sa čitanjem oko 25.08.2017.

Ova knjiga je umnogome nalik na socijalnu istoriju.

Nema mogo teorije, uglavnom statistika i istorija.

Ipak, knjiga je vrlo čitljiva, ali mi je smetalo to što je previše pažnje posvećeno nacizmu.

29.09.2017 pročitao sam i Zvijerov prikaz iz časopisa Sociologija i došao sam do zaključka da bih moga da napišem podjednako kvalitetan prikaz.

Black Moon (Louis Malle, 1975)

Do ovog perioda u životu, pogledao sam osam filmova Luj-a Mal-a. Elevator to the Gallows (1958), pogledao sam pre više godina, nije mi bio naročito interesantan. Nakon njega sam pogledao Murmur of the Heart (1971), koji mi se prilično svideo. Zatim sam pogledao Au Revoir les Enfants (1987) i Lacombe, Lucien (1974) koji su mi takođe bili zanimljivi. Pa onda The Lovers (1958), The Fire Within (1963) i Atlantic City (1980) koji su mi bili relativno dosadni.

Nakon više od godinu i po dana, pogledao sam njegov Black Moon.

Ni on mi se nije naročito svideo. Najviše jer me je umnogome podsetio na Alice (1988), Jana Svenkmajera. Osećao sam umnogome sličnu nelagodu gledajući ova dva filma.

Ipak, Murmur of the Heart ću sigurno nekad reprizirati....

Usuđujem se da ocenim ovaj film

7/10

Rick and Morty Treća sezona ( Dan Harmon, Justin Roiland, 2013 – )

Pogledao sam treću sezonu ovog serijala. Zadovoljavajućeg je kvaliteta, pratiću je i ubuduće.

Usuđujem se da je ocenim

7/10

Od blata do zlata (Juice, 2017)

Ovih dana slušam novi Đusov album. Većinu pesama sam poslušao po dvaput, a par njih i više puta.

Za sada su mi se kao favoriti izdvojili Gore, dole; Bata Kan Kan; Skloni se od mene i Moj Ego.

Ovo je jedan prilično dobar album, ali je za ozbiljniju analizu potrebno odvojiti znatno više vremena, za šta nemam želju.

Pesme su uglavnom ujednačene, ali ipak par njih deluje kao da su zalutale na ovaj album. Kao celina nije naročitno dobar , ali ako ovaj album posmatram kao niz singlova, moram priznati da par pesama zaslužuje poštovanje.

Đus je definitivno čovek koji zavređuje pažnju (pretežno muškaraca delimično šovinističkih sklonosti – kojima i ja delom pripadam).

  

Izdajnik (Kokan Rakonjac, 1964)

Pogledao sam nekih petnaestak minuta ovog filma, ali sam odustao usled nepodnošljivog kvaliteta snimka. Definitivno ću pogledati sve Rakonjčeve filmove ukoliko se domognem dobrih kopija.

Ima ljubavi, nema ljubavi (Nikola Rajić, 1968)

Mislio sam da mi se film Pravo stanje stvari upravo najviše sviđa zbog urbanog mizanscena, priznao sam to sebi, ali mi nije prijalo, mislio sam da sam elitista i površan.

Ipak, nakon pogledanog Ima ljubavi, nema ljubavi  Nikole Rajića video sam da me najviše interesuje forma filma. Naime, u ovom kolor filmu Beograd je znatno više bitan za ono što želi da se kaže ovih filmom, a i zauzima više prostora na filmskoj traci. Bez obzira na sve to ovo je znatno lošiji film od filma Pravo stanje stvari.

Jedino što mogu pohvaliti je njegova autorefleksivnost (kada Olivera Vučo kometariše pesmu Đelem Đelem iz Skupljača perija) i to što se bavi mladima, ali na prilično neuspeo način.

Usuđujem se da ga ocenim

6/10

Pravo stanje stvari (Vladan Slijepčević, 1964)

Pogledao sam ovaj film, prvi film koji je režirao Vladan Slepčević. Kolaboracije sa Jovanom Ćirilovim kao scenaristom, proizvela je interesantan film snimljen u urbanom miljeu, baš po mom ukusu.

Likovi zanimljivi, dijalozi dobro napisani, snimljeno i montirano na interesantan način sa nekim uticaja francuskog novog talasa.

Pored ovih stilskih odlika, zamerio bih kvazi dokumentarne ispovesti koje je trebalo skratiti...

Ipak, volim filmove ovog tipa

Pa se usuđujem da ga ocenim sa

8/10

Nema malih bogova (Radivoje Lola Đukić, 1961)

Pogledao sam ovaj film i ponovo bacio pogled na tekst Miroslave Malešević pod nazivom Iskušenja socijalističkog raja – refleksije konzumerističkog društva u jugoslovenskom filmu 60-ih godina XX veka. (Antropologija filma 66). Tekst ima smisla i podsetio me je na doktorat Branislava Dimitrijevića koji bi trebalo da nađem i pročitam.

Inače film je pristojno režiran sa nekim banalnim delovima i nekim vrlo uspelim i smešnim opaskama (najviše mislim na karakiranje osoba od autoriteta).

Film me je podsetio na vrlo dobar film istog autora Bog je umro uzalud 1968. (koji moram ponovo pogledati). Izgleda da je tema koja privlači Đukića promena ličnosti izazvana novom socijalnom ulogom. Ovim se Đukić prilično uspešno bavi i u ovom filmu i to predstavlja njegov glavni kavalitet.

Usuđujem se da dam ocenu

7/10