Sa radom ovog reditelja sam se prvi put susreo gledaju gledajuci Force Majeure (2014) negde tokom 2015. godine. Secam se da mi se film vrlo svideo i da sam odlucio da cu dalje pratiti rad ovog reditelja.
Ipak kada je izasao The Square (2017) usled negativnih kritika i dugog trajanja ovog filma odlucio sam da ga ipak ne pogledam. Cini mi se da su kritike za Triangle of Sadness bile mahom pozitivne, pa sam odlucio da ga pogledam, imao sam visoka ocekivanja.
Koja su bila ispunjena. Film je na prvom mestu vrlo duhovit, ali glavni problem je sto u nekim momentima iznova naglasava istu poentu. Film je podeljen u tri poglavlja od kojih bi druge i trece poglavlje moglo biti znatno krace, narocito drugo.
Ipak film uspeva da ukaze na klasne probleme i da se dotakne nekih sustinskih tema, ostajuci lagan i poletan istovremeno. Zahvaljujuci ovom filmom, sasvim sigurno cu pogledati i ostale radove ovog reditelja, na prvom mestu The Square koji ceka na mene vec godinama.
Нема коментара:
Постави коментар