Do sada
nisam bio upoznat sa radom ovog reditelja, ali sam zato upoznat sa radom
scenariste Džemjsa Ajvorija (koji je 2018. dobio nagradu Oskar za najbolji
adaptirani scenario).
Priznajem
da su me sopstvena ideološka ubeđenja sprečila da uživam u filmu.
Ili sam
možda upravo zbog niskog kvaliteta ovog filma, u potrazi za razlozima zbog
kojih bi ga kritikovao, odlučio da mu neoprostivo zamerim to što porodica oko
koje se vrti čitav narativ ima sluškinju.
Na samom
početku filma osetio sam prezir prema privilegovanim ljudima prikazanim u ovom
filmu, što je dešinitivno uticalo na stvaranje emocionalne konekcije sa njima.
Takođe,
ovom filmu neizmerno zamerim njegovo panovanje kamere sa aktera na drvo tokom
homoseksualnog seksa. Da ima je imao
imalo razumevanje, reditelj bi na neki način prekrio i scene heteroseksualnog
seksa (budući da je zbog ugovora sa glumcima morao da autocenzuriše
homoseksualne scene), tako bi izgledao dosledno i suptilno.
Njegovo
rešenje deluje poprilično deskiminatorno (sviđa mi se što je Džejms Ajvori –
kojeg pamtim po enigmatičnom The Remains of the Days - takođe osudio ovaj
rediteljski potez). Tokom ove scene sam se setio extenzivnih homosekualnih
scena u filmu Plavo je najtoplija boja, koji mi se u ovom trenutku čini kao
znatno bolji film. Preterano naglašavanje seksualnosti je u izvesnim prilikama
znatno poželjnije od prikrivanja.
Ipak,
poslednji kadar u kojem glavni akter plače u zaista uspeloj kombinaciji
slika-zvuk, uspeo je da donekle izvuče ovaj film, koji bi inače dobio znatno nižu
ocenu.
Ovako izlgeda scena homoseksualnog seksa u ovom filmu
Usuđujem se
da ga ocenim
7/10
Нема коментара:
Постави коментар