Delove ovog filma (spava mama i deo kada Živojinović šakom gura
bajonet), pamtim iz najranijeg detinjstva.
Sada sam, po prvi put ovaj film pogledao u celini. Doduše, iz
dva puta.
Iako poseduje izvesne kvalitete, čini mi se da ovaj film
reprodukuje probleme iz prethodnog Bulajuićevog filma. Naime i ovaj film ima
poprilično nefokusiranu priču. Bulajić želi da ispriča priče previše ljudi i u
tome se ne snalazi.
Ovaj način pripovedanja je vrlo verovatno refleksija ideoloških
načela real socijalističkog društva, pa se na ovo može gledati iz te
perspektive. Upravo zbog toga emocionalna identifikacija nedostaje, pa ostajem
prilično ravnodušan prema ovom filmu.
Usuđujem se da ga ocenim
7/10
Нема коментара:
Постави коментар