Godard Mon Amour (Michel Hazanavicius, 2017)

Do sad sam pogledao desetak Godarovih filmova, neki su mi se svideli manje neki više. Mislim da razumem njegov pogleda na svet. U načelu smatra da je za promenu svetskog sistema neophodna umetnost, a da bi umetnost delovala na promenu, neophodno je da se njena forma radikalno izmeni. U tom smislu umetnost ne sme biti narativna , tj. ne sme imati priču koja bi otvarala vrata za ekapizam iz realnog – političkog sveta.

Pre par godina na FAF-u sam pogledao njegov Zbogom jeziku (2014) koji tada nisam razumeo, ali verujem da sam nakon nekoliko meseci ukapirao šta je želeo da kaže. U ovom filmu on se oprašta od filmskog jezika u nekakvom klasičnom smislu i nudi neku svoje viđenje nenarativnog filma (putem koje se on vrlo vešto i kreativno igra sa 3D tehnikom – čime sam i tada bio oduševljen).

Ovaj film se delimično dotiče ovih teme, ali je u načelu vrlo osrednji film koji se trudi da evocira/kopira Godarov stil, ali sam po sebi, u pogledu forme ne nudi ništa novo.

Ovo je moj prvi susret sa ovim reditelljem i verovatno ću uskoro pogledati i njegov The Artist (2011), jer mi dugo stoji u vočlista, a ovo njegovo ostvarenje o Godaru, me ipak neće sputavati u toj odluci.

Iako mi se već sad čini da ovaj reditelj nema šta da mi ponudi.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

6/10