Its Always Sunny in Philadelphia Četrnaesta sezona (Glenn Howerton, Rob McElhenney, 2019)

Ova sezona izrodala je verovatno par najboljih epizoda čitavog serijala.

Ono što sam rekao za prethodne dve sezone, važi i za ovu.

Serijal je i dalje dobro napisan i nastaviću da ga pratim i dalje.

Usuđujem se da ocenim ovu sezonu sa

9/10

That Sugar Film (Damon Gameau, 2014)

Poslede dužeg vremena pogledao sam film u celosti na televiziji. Film sam gldao na stojom katodnom televizoru dijalgonale od oko 50 cm. Kvalitet slike je aroavno bio izuzetno loš.

To je slučaj i sa ovim filmom.

Iako volim aktivističke  dokumentarce o hrani i pitanjima životne sredine, oni vrlo retko zalaze duboku u temu. Iz načina nakoji je ovaj film snimljen, čini mi se da njegov autor nema kapaciteta da dublje uđe u ovaj društveni problem.

Jedanod njegovih sagovornika govori i šećeru i materijalizmu, odk je zapravo potrebno govoriti o šećeru i kapitalizmu.

Naime, o neophodnosti stvaranja veštačkih potreba bez kojih kapitalistička privreda verovatno ne bi mogla da funkcioniše.

Čini se, pak da autor ovog filma nije politički naročito osvešćen, a nije ni naročito inteligentan.

Ipak, uspeo da svori relativno pitak film iz kojeg će izvesni ljudi naučiti dosta.

Što se mene tiče, ja sam naučio vrlo malo.

Usuđujem se da ga ocenim

5/10

The Last Picture Show (Peter Bogdanovich, 1971)

Ovaj film sam prvi put pogledao na početku studija, negde pre oko sedam osam godina. Sećam se da mi se vrlo svideo.

Nakon toga sam od Bogdanvichevih filmova pogledao još i Paper Moon (1973) i Directed by John Ford (1971) i oba ova ilma su mi se svidela, posebno ovaj prvi.

Ovaj film nije naročito vizuelno interesantan, ali je vrlo dobro režiran, pa deluje veoma iskreno.

Ovo je verovatno jedan od najboljih coming of age filmova, tj. filmova o odrastanju.

Lep, poetičan, ali istovremeno prljav i gorakuspeva da stvori uverljivu sliku uspavanog američkog gradića.

Iako me je na emocionalnom nivou ganuo prilikom prvogg gledanja, eomcionalna identifikacija nije izostala ni ovog puta.

Usuđujem se da ga ocenim

9/10

Hammer Horror: The Warner Bros Years (Terence Fisher, 2018)

O čuvenom Hammer studiu znam vrlo malo, ali sam davno gledao Horror of Dracula (1958) i sećam se da mi se nije naročito svideo.

 Ovaj film se bavi filmovima nastalim prilikom saradnje ovog studija sa Warner Bros-om, pa se bavi vrlo konkretnim razdobljem i filmskom produkcijom sa kojom nisam naročito upoznat.

Nažalost ovo je film za poznavaoce i ljubitelje ovih filmova, pa je kao takav meni bio relativno neprijemčiv, pa uprkos njegovoj relativnoj uspešnosti, nisam mogao da ga aktivno pratim.

Možda je njegova neprijemčivost, pak dokaz, da ovo nije naročito dobar film (uprkos njegovim vrlo atraktivnim montanim sekvencama)

Usuđujem se da ga ocenim

6/10

Clerks II (Kevin Smith, 2006)

Ovo je poprilično uspešno ostvarenje i definitivno je Smitov najbolji film još od Chasing Amy (1997).

Usuđujem se da ga ocenim
7/10

Jersey Girl (Kevin Smith, 2004)

Sećam se da sam ovaj film pogledao pre desetak godina i da mi se vrlo svideo. To je verovatno bio slučaj zbog neralnog lika koji tumači Liv Tajler.

U njihovom odnosu, uprkos tome što je očigledno da izgleda vrlo lepo,  ona je ta koja preuzima inicijativu, dok se lik koji tumači Ben Aflek postavlja pasivno u ovom odnosu. Ovakav nerealn muško-ženski odnos je verovatno fantazija mnogih heteroseksualnih muškaraca.

Danas, na ovaj film gledam kao na jedan od boljih u opusu Kevina Smita i to najviše jer je  na momente vrlo duhovit.

 S druge strane, struktura ovog filma je osrednja i dramuturški slaba, pa je film po dramaturčkim kvalitetima ipak slabiji od Chasing Amy (1997),  a po duhovitim dijalozima slabij od Clerks. (1994).

Usuđujem se da ga ocenim

6/10

College (James W. Horne, Buster Keaton, 1927)

Kao nedavno pogledani Steamboat Bill, Jr. (1928) i Seven Chanceses (1925), ovaj film je klasik neme komedije sasvim zasluženo.

Usuđujem se da ga ocenim

8/10

Steamboat Bill, Jr. (Charles Reisner, Buster Keaton, 1928)

U poređenju sa prethodnim nemim filmom koji sam pogledao The Last Lagh (1924) ovaj film  je uspeo da mi bolje drži pažnju.  Vizuelni gegovi se zaista dobro izvedeni, pa sam mogao da uživam u ovom filmu, verovatno i zahvaljujući činjenici da traje nešto duže od 60 minuta.

Pogledaću i ostale filmove Buster Keaton-a.

Usuđujem se da ga ocenim

8/10 

The Last Laugh (F.W. Murnau, 1924)

Ovo je prvi put da gledam ovaj klasik za koji sam saznao čitajući Istoriju filma I tom (Clio, Dejvid A. Kuk).

Nažalost nisam imao dovoljno strpljenja za ovaj film, pa sam ga gledao nedovoljno pažljivo.

Ipak, ovo je vrlo dobar film koji bi svakako trebalo pogledati.

Vizelno atraktivan, sa pričom koja predstavlja snažni socijalni komentar i koja me je podsetila na remek delo intalijanskog neorealizma – Umberto D. (Vitorija de Sike, 1952).

Poslednji desetak minuta koji predstavljaju svesno veštački nakalemljen hapiend dokazuju da je Murnau zaista interesantan reditelj.

Usuđujem se da ocenim ovaj film

8/10