Gledam. Čitam. Slušam. Pišem. : јануар 2019

среда, 30. јануар 2019.

Annihilation (Alex Garland, 2018)

Delo Alexa Garlanda mi je pozato odranije. Napisao je roman The Beach po kojem je Danny Boyle snimio istoimeni film (sa kojim sam se susreo tokom srednjoškolskih dana i koji mi se vrlo svideo). Takođe napisao je scenario za 28 Days Later... (2002) i Sunshine (2007) oba u režiji Danny Boyla. Prvi film mi se svideo, drugi ne toliko. Takođe je napisao scenario za film Never Let me Go (2010) Marka Romaneka i ovaj film mi je bio interesantan.

Pre par godina, tačnije 2014. režirao je debitanski film Ex Machina koji je bio vrlo zapažen, ali me nije impresionirao.

Slična situacija je i sa ovim filmom. Ipak, izvesne nedoslednosti u građenju likova, ovaj film ne sprečavaju da bude zabavan, a na momente i dubokouman. Gledajući ovaj film setio sam se Stvoranja iz močvare Alana Mura. To svakako govori u prilog ovom filmu.

Vizuelno zadovoljavajući, podsetio me je na film Alien (1979) Ridley Scott-a.

Ako sam nakon njegovog debitanskog filma sumnjao Garland kao reditelj ima šta da ponudi, sa ovim filmom je otklonjena svaka sumnja. Pratiću njegove dalje radove...

Usuđujem se da ocenim ovaj film

8/10

уторак, 29. јануар 2019.

Game of Thrones Druga Sezona po drugi put (David Benoff i D.B. Weiss, 2012)

Čini mi se da je ova sezona za nijansu slabija od prve.

Usuđujem se da je ocenim

7/10

понедељак, 28. јануар 2019.

Skins Prva sezona (created by Jamie Brittain, Bryan Elsley, 2007)

Iako na momente deluje vrlo dramaturški traljavo (posebno u delovima u kojima se pokušava dati dubina likovima sa ciljem stvaranje emocionalne težine), ovo je poprilično interesantan serijal koji ću nastaviti da pratim.

Usuđujem se da ocenim prvu sezonu

8/10

среда, 23. јануар 2019.

Game of Thrones Prva Sezona po drugi put (David Benoff i D.B. Weiss, 2011)

U susret finalnoj sezoni ovog serijala, odlučio sam da pokušam da repriziram sve sezone.

Prva sezona mi je dovoljno zabavna...

Usuđujem se da je ocenim

8/10

недеља, 20. јануар 2019.

How Green Was My Valley (John Ford, 1941)

Podstaknut nedavno pogledanim dokumentarcem Pitera Bogdanoviča odlučio sam da se posvetim Fordovom stvaralaštvu.

Od njegovih filmova dosad sam pogledao The Man Who Shot Liberty Valence (1962), Stagecoach (1939), The Grapes of Wrath (1941). Sve ove filmove sam pogledao tokom srednje škole.

How Green Was My Valley je dugo bio u mojoj mentalnoj vočlisti...

Već sa prvim kadrovima filma, koji su zaista izuzetno komponovani, jasno je da je ovo film izuzetnog stvaroca.

Ipak, kako je film odmicao, on je polako gubio moju naklonost.

Uprkos sofiticiranosti forme, vrednosti koje ovaj film reprodukuje su uglavnom u potpunoj suprotnosti sa vrednostima koja ja nosim u sebi.

U filmu se naglašava patrijarhat, obezvređuje se obrazovanje, osuđuje socijalizam.

Sve ovo je sprečilo stvaranje emocionalne identifikacije.

Koliko god se trudio, ne mogu posmatrati ovaj film iz vremena u kojem je snimljem.

Iako se nesumnjivo radi o velikom filmu.

Usuđujem se da ga ocenim sa

7/10

среда, 16. јануар 2019.

Lovac na zmajeve (Haled Hoseini, Laguna, 2003)

Pročitao sam ovu knjigu za nekoliko dana i završio je 14.01.2019.

Knjiga je do prve trećine prilično dobra, ali nakon toga, a posebno u poslednjoj trećini priča silazi u patetično i neubedljivo hepiendovsko štivo.

Knjiga se lako i brzo čita, ali ne poseduje naročitu dubinu (iako na prvi pogled deluje vrlo dubokoumna).

Ovaj roman je previše dramatičan i čini se da je pisan za ljude koje ne čitaju, ili to čine vrlo retko.

Pokušavajući da pronikne u ljudsku prirodu, autor pokazuje da ima velike ambicije, ali se ipak dotiče političkih tema, pa se roman, na momente pretvara u propagandno oružije SAD-a i kapitalističke ideologije.

Iako sam početak ovog romana, predstavlja najbolje što on ima da ponudi, ne mogu da se otmem utisku da je bilo neadekvatno koristiti se jezikom odrasle osobe kada se opisuje situiacije koje se dešavaju deci (u tom smislu, svedeni rečnik romana Lovac u žitu – koji sam nedavno pročitao, deluje znatno ubedljivije i prirodnije).

Iako sam na momente uživao u njemu, sumnjam da ću mu se ikada vratiti.

P.S.: Inače, film snimljem po ovoj romanu koji je režirao Marc Forster (The Kite Runner, 2007), pogledao sam tokom 2008. godine i sećam se da je film ostavi mlak utisak na mene.

четвртак, 10. јануар 2019.

In the Name of the Father ( Jim Sheridan, 1993)

Ovo je poprilično osrednji film o, čini mi se, vrlo bitnim događajima.

Na konvencionalni način ispričana priča ne uspeva da se nametne kao značajna.

Pogrešno podela uloga na relaciji otac – sin svakako doprinosi ovome.

Danel Day Lewis je kao tridesetogodišnjak tumačio ulogu vrlo infantilnog Gerija Konlona koji je osuđen kada je imao dvadeset godina.

Pete Postlethwaite koji tumači ulogu njegovog oca je samom 11 godina stariji od Lewisa i uprkos njegovom ’’ozbiljnom’’ držanja, ne mogu nikako da shvatim ozbiljno situacije u kojima se on obraća Lewis-u sa dečače.

Lewis bez obzira na njegovu zadovoljavajuću ulogu, naprosto deluje suviše zrelo da bi igrao ovu ulogu.

Ključna stvar u filmu je odnos oca i sina. Ovaj odnos bi trebalo da omugući emocionalnu relaciju sa gledaocima. Ona naravno izostaje, jer Lewis-a lik, iz pomenutih razloga deluje neuverljivo, pa tako i odnos sa njegovim ocem ne deluje istinito.

Iskreno, nije mi jasno kako je ovaj film toliko popularan...

Deluje mi da politički osvešćeni ljudi koji će razumeti osuđivanje britanskog imperijalizma, neće voleti ovaj film jer je ovde ipak akcenat na odnosu na otac – sin.

S druge strane, ljudi koje ne zanima politika neće biti uvučeni u univerzum, zbog njegove ne uverljivosti.

Voleo bih da upoznam osobu kojoj se ovaj film svideo.