понедељак, 2. јул 2018.

Phantom Thread (Paul Thomas Anderson, 2017)


Do ovog peioda u životu pogledao sam više filmova obog reditelja.
Vrlo davno sam, na Tv-u, sureo sam se sa filmom Magnolia (1999), u srednješkolskom periodu sam ovaj film ponovo pogledao.
Film mi se svideo pa sam pogledao i njegove ostale filmove – Boogie Nights (1997) i Punch Drunk Love (2002). Tako da je pre izlaska njegovog There Will Be Blood (2007), Andersona sam poštovao kao izuzetnog reditelja.  There Will Be Blood (2007) sam pogledao negde u vreme kada se pojavio na DVD-ju i sećam se sam smatrao da, uprkos svom očiglednom kvalitetu, to nije film za mene.
Nekoliko godina zatim, pogledao sam i The Master (2012) koji mi se vrlo dopao, dok mi je Inherent Vice (2014) bio previše apstraktan, tj. poprilično nerazumljiv.
Njegov najnoviji film je enigmatično osvarenje koje mi iz nekog neobjašnjivog razloga nije bilo dosadno.
U ovom vrlo sporom i vizelno ne naročito stimulativnom filmu, sam uspeo da uživam, uprkos njegovoj prilično nedefinisanoj i labavoj strukturi.







Usuđujem se da ga ocenim
8/10

Нема коментара:

Постави коментар