Call Me by Your Name (Luca Guadagnino, 2018)

Do sada nisam bio upoznat sa radom ovog reditelja, ali sam zato upoznat sa radom scenariste Džemjsa Ajvorija (koji je 2018. dobio nagradu Oskar za najbolji adaptirani scenario).

Priznajem da su me sopstvena ideološka ubeđenja sprečila da uživam u filmu.

Ili sam možda upravo zbog niskog kvaliteta ovog filma, u potrazi za razlozima zbog kojih bi ga kritikovao, odlučio da mu neoprostivo zamerim to što porodica oko koje se vrti čitav narativ ima sluškinju.

Na samom početku filma osetio sam prezir prema privilegovanim ljudima prikazanim u ovom filmu, što je dešinitivno uticalo na stvaranje emocionalne konekcije sa njima.

Takođe, ovom filmu neizmerno zamerim njegovo panovanje kamere sa aktera na drvo tokom homoseksualnog  seksa. Da ima je imao imalo razumevanje, reditelj bi na neki način prekrio i scene heteroseksualnog seksa (budući da je zbog ugovora sa glumcima morao da autocenzuriše homoseksualne scene), tako bi izgledao dosledno i suptilno.

Njegovo rešenje deluje poprilično deskiminatorno (sviđa mi se što je Džejms Ajvori – kojeg pamtim po enigmatičnom The Remains of the Days - takođe osudio ovaj rediteljski potez). Tokom ove scene sam se setio extenzivnih homosekualnih scena u filmu Plavo je najtoplija boja, koji mi se u ovom trenutku čini kao znatno bolji film. Preterano naglašavanje seksualnosti je u izvesnim prilikama znatno poželjnije od prikrivanja.

Ipak, poslednji kadar u kojem glavni akter plače u zaista uspeloj kombinaciji slika-zvuk, uspeo je da donekle izvuče ovaj film, koji bi inače dobio znatno nižu ocenu.

Ovako izlgeda scena homoseksualnog seksa u ovom filmu

Usuđujem se da ga ocenim

7/10