Dunkirk (Christopher Nolan, 2017)

Do ovog perioda u životu, pogledao sam sam sledeće filmove Kristofera Nolana – Following (1998), Memento (2001), Insomnia (2003), Batman Begins (2005), The Prestige (2006), The Dark Knight (2008), Inception (2010), The Dark Knight Rises (2012), Interstellar (20014). Dakle, pogledao sam gotovo sve njegove filmove (izuzetak su njegova četiri kratka filma).

Čini mi se da mi se kako starim, njegovi filmovi sviđaju sve manje.

Sećam se da mi je tokom srednoškolskih dana The Prestige bio jedan od omiljenih filmova, repriziranjem ovog filma nisam bio naročito oduševljen.

Tako je i sa ovim filmom.

Iako, ne smatram da žanrovska odrednice može uticati na moj sud o kvalitetu nekog filma, u ovom slučaju ću naprviti izuzetak.

Od filmova za koje se može reći da spadaju u žanr „ratni film“ jedino volim Kjubrikove Paths of Glory (1957) i Full Metal Jacket (1987) *koje sam, doduše, gledao zaista odavno, ostale filmove ovog žanra uglavnom zaobilazim.

To što se za ovaj film može reći da je ratni, uzeće se u obzir, inače, bi ocena za ovaj film bila znatno niže.

Pristojno snimljen, pristojno montiran, na pristojan način priča univerzalno priču o besmislu rat, strahovima, hrabrosti i ponosu ljudi.

Ipak način na koji je ova priča ispričana mene ni malo ne impresionira.

Takođe, emocionalna identifikacija je gotovo u popunosti  izostala, a budući ni da kognitivni delovi nisu bili naročito stimulisani...

Usuđujem se da ocenim ovaj film sa

 6/10

P.S. : Takođe, nisam primetio svrhu menjanja formata slike, pa mu i to uzimam kao dodatan minus.