Afterparti (Luka Bursać, 2017)

Pogledao sam novi film mladog reditelja Luke Bursaća. Do sada sam pogledeo par njegovih radova (kratke Serotonin i Izgledaš do jaja kad sam razvaljen i debitantski dugometražni Tmina).

Ovo je definitivno, njegov najbolji film. U kratkim filmovima se mogao primetiti izvesni talenat. U  Tmini je on potvrđen,ali je zaista delovala kao da je na silu spojena u celovečernji film.

Afterparti je pravi kompletni dugometražni film. Iako je možda trebalo da bude za nijansu kraći, film je definitivno uspeo.

Ono što mi se u filmu sviđa je njegovo poigravanje sa imaginarnim i realnim. Pod ovim podrazumevam dva vrlo uspešna, suptilna, šaljiva momenta. U prvom Lidija Vukićević menja kanale, pa se na trenutak čuje špica serije Bolji život, a drugi je kada Jana Milosavljević radi u svom salonu, a u pozadini se čuje pesma Neše Galije – njenog oca.  

Takođe, scena koja prikazuje kvazi rijaliti program je izuzetno komična.

Ovo je film koji je ostvario konekciju sa mnom. Ovo je film namenjen generaciji kojoj ja pripadam poput filma Tilva Roš i nešto manje Neposlušni. Radujem se filmovima ovih autora jer gledajući ih dobijam (naravno, pogrešan) utisak da su gotovo pravljeni isključivo za mene.

Usuđujem se da ocenim ovaj film sa

8/10

P.S.: Film sam, nažalost, pogledao u kruševačkom bioskopu Evropa i zaista je tužno jer je kvalitet projekcije bio standardno loš. Projektor je vrlo svetlosno slab, a zvuk je takođe izuzetno niskog kvaliteta. I dalje se sećam kvaliteta projekcije filma Tmina koji sam pogledao u velikoj sali FDU na Festu 2015. godine.